URNEBESNA MAESTRALNO IZVEDENA PREDSTAVA

URNEBESNOM TRAGEDIJOM ZAPOČETO OBELEŽAVANJE 20. GODINA RADA PRVOG SRPSKOG POZORIŠTA ČIKAGO

Urnebesno. I komično i tragično – sporadično. Na momente romantič no, mnogo češće elegično, nadasve harizmatično. Rečju, fantastično. Ovako bi se najkraće, poetskim stilom, opisala čikaška premijera komada Dušana Kovačevića “Urnebesna tragedija“ u izvodjenju Prvog srpskog pozorišta u Čikagu, koja je održana 1. marta u pozorištu Skokie Theatre. U vreme nastajanja ovog komada situacija u državi koja se raspadala u preko noći izvrnutom sistemu vrednosti, prenela se i na porodice, koje su slom svih do tada znanih moralnih i socioloških načela življenja, proživljavale iz dana u dan, u stanju šoka. Teško je bilo odoleti i ne pokleknuti, svakodnevno se boreći sa nemaštinom, krizom, besparicom, ratovima, sankcijama, nestašicama i svim drugim nedaćama koje su nas nepripremljene iza ugla sačekale i usmeravale nam život ka neželjenim pravcima. Destrukcija društva oblikovala je i destrukciju porodice.

Priča o jednoj takvoj, preplašenoj i nesnadjenoj porodici, koja usled spleta, spolja nametnutih, okolnosti postaje krajnje disfunkcionalna, ispričana je, sa velikim uspehom i u Čikagu 1. marta u izvodjenju Prvog srpskog pozorišta Čikago. Prepuna sala Skokie Theathre pozorišta, od prvog do poslednjeg minuta sa velikom pažnjom upijala je sve, od prve do poslednje scene ove drame i interaktivno učestvovala u svim dijalozima, replikama i situacijama koje su se u jednom beogradskom domu u samo jednoj noći dešavale. Bilo je smeha, bilo je i uzdaha, bilo je sete, osetila se i tuga, a u jednom momentu zavladao je i muk u sali. Tema “Urnebesne tragedije“ je aktuelna i danas, 30 godina kasnije. Govori nam o prolaznosti vremena, površnosti, promašenim životima, nedosanjanim snovima, strahovima, nadanjima i dubokim podelama u društvu, koje i danas živimo.

Ruža (Danka Tišma), bez posla, u braku sa Milanom (Vladimir Dinić koji život životari kao nezadovoljni upravnik pozorišta, živi zarobljena u prošlosti i ne može da preboli sve nepravde koje su nanesene njenom ocu i njenoj porodici od strane komunista čiji visoko pozicionirani član je bio i njen svekar Vasilije (Branko Aleksić), koji nam, sa druge strane, na fantastičan način dočarava prolaznost vremena i otudjenje od porodice nekoliko puta postavljenim kratkim pitanjem KO SI TI, svom unuku Nevenu, sada dečaku od 12 godina, koga ne prepoznaje, jer ga je poslednji put video kad je Neven imao svega 3 ili 4 godine.

A u liku Nevena, koga je briljantnom i majstorskom transformacijom iznela Dragana Vasiljević, susrećemo se sa najtamnijom stranom raskola porodice u kojoj deca ni kriva ni dužna najviše ispaštaju. Zbog nesuglasica, neposvećenosti i zanemarivanja roditelja, odrastaju prepuštena sama sebi i skoro pa nečujno gube svoj identitet i jaukom nas dozivaju da se osvestimo i da im pomognemo.

Kosta (Milan Popović), kompleksan lik na mnogo nivoa, pametan, obrazovan, inteligentan, potpuno svestan vremena u kom živi i nemoćan da bilo šta promeni, pritom praveći pogrešne izbore, utehu za sve svoje probleme nalazi u alkoholu. Nasuprot njemu, Smiljana Nedić u ulozi Julke, Kostine žene, maestralnom izvedbom do srži nam prenosi najiskrenije emocije razorenih očekivanja i životnih strahova i do kože ogoljuje izgubljena nadanja i neostvarene snove prosečne srpske žene, za koju je trpeljenje bilo kakvog bračnog partnera, jedini izbor.

Efektno i bravurozno nam se predstavio i Marko Vuksanović u ulozi policajca, koji je celoj predstavi upravo i dao tu notu urnebesa naspram tragedije i izbalansirao mnogo pomešanih osećanja i mnogo intenzivnih emocija koje su se raširile medju publikom, a tom balansu značajan doprinos su dale i uloge doktora ( Luka Bjelovuk) i Rajne, (Aleksandra Ninković) Vasilijeve žene. Reči i misli iz predstave ostavljaju trag i teraju da se nad njima zamislimo. U mnogim replikama i dijalozima svako je mogao da pronadje bar mali delić sebe, svojih prijatelja, komšija, članova porodice. Da pronadje Delić svog života i svoje prošlosti. I da se rastuži i da se nasmeje u isto vreme. Ali je na kraju ipak tragediju pobedio urnebes. Pobedio je osmeh, jer smeh je zaista čudesno lekovit i učinkovit. Pruža nam tu mogućnost da se odbranimo od svega lošeg. I bilo ga je zaista mnogo u ovoj izvanredno odigranoj predstavi.

Svaka čast celom ansamblu Prvog srpskog pozorišta Čikago, kao i rediteljki Slavici Petrović, na ovoj inspirativnoj i vrlo životnoj, sjajno izvedenoj predstavi, koja je od strane publike nagradjena, zasluženo, višeminutnim aplauzom. I dok još uvek sumiramo utiske sa ove predstave, sa velikim žarom i nestrpljenjem očekujemo i nove komade koji će nas, sigurna sam, ponovo okupiti da zajedno uživamo i u suzama i u smehu i da slavimo i negujemo kulturu kojoj pripadamo i iz koje dolazimo i koju zahvaljujući entuzijastima u Čikagu ne damo zaboravu.

Marija Vuksanović