NAJVOLJENIJI GLUMAC ŽARKO LAUŠEVIĆ (1960-2023)

In memoriam

Jedan od najtalentovanijih srpskih glumaca i tragična ličnost, Žarko Laušević, preminuo je 15. novembra nakon teške i kratke bolesti. Samo je odšetao sa scene, iz kadra, iz života, ispraćen ovacijama, da počiva u miru.

Ovaj uzoran mladić, odličan djak rodjen je na Cetinju, diplomirao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, nakon čega je njegova karijera vrhunskog glumca krenula uzlaznom putanjom. Lep, mlad i talentovan, niže uloge kao na pokretnoj traci i ostavlja vanvremenske uloge koje će ga sačuvati od zaborava. Bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, gde je ostvario uloge u velikom broju predstava i postaje omiljen medju kolegama.

Na filmu je debitovao 1982. godine, ulogom u filmu “Progon“. Iste godine ostvario je značajne uloge u filmovima “Savamala“ i “Direktan prenos“. Vrlo brzo je dobio jednu od glavnih uloga u TV seriji “Sivi dom“ (1984), koja mu je donela veliku popularnost. Nakon toga, igrao je uloge u više od dvadeset filmova i televizijskih serija, medju kojima su “Šmeker“ (1985), “Svečana obaveza“ (TV) (1986), “Dogodilo se na današnji dan“ (1987), “Oficir s ružom“ (1987), “Braća po materi“ (1988), “Boj na Kosovu“ (1989), “Original falsifikata“ (1991), “Bolje od bekstva“ (1993), “Kaži zašto me ostavi“ (1993), “Nož“ (1999).

Laušević je u to vreme poneo laskavu titulu najpopularnijeg glumca i svi su predvidjali da će ostvariti neverovatnu karijeru, naročito nakon uloge Miloša Obilića u filmu “Boj na Kosovu“. Jedan nemili dogadjaj iz 1990. će, ispostaviće se, biti presudni trenutak jer je kasnije doveo do tragedije. Žarkova tragična sudbina počela je da se odmotava 31. maja 1990. kada je najavljeno gostovanje Narodnog pozorišta iz Zenice u JDP-u sa predstavom “Sveti Sava” po tekstu Siniše Kovačevića, u režiji Vladimira Miličina. Laušević je tada bio u zenitu popularnosti, iza sebe je imao upečatljive uloge, kako savremenih tako i istorijskih likova, a na red došao i Sveti Sava, glavna uloga u istoimenoj predstavi za koju je dobio Sterijinu nagradu 1990. u Novom Sadu.

”Kad sam istu predstavu pokušao da odigram u svom matičnom pozorištu, dogodio se jedan od najmračnijih dogadjaja u istoriji jugoslovenskog teatra. Vojislav Šešelj, lider Radikalne partije, pojačan sa jednim bivšim popom, Žarkom Gavrilovićem i njegovom Svetosavskom strankom, divljački su prekinuli moju predstavu i onemogućili njeno izvodjenje“, zabeležio je u svojoj knjizi poznati glumac. Njih pedesetak provociralo je iz mraka sa galerije JDP-a, glumce na sceni. Iako nisu odgledali predstavu, smatrali su da ona vredja lik Svetog Save. Urlici, psovke, pozivi na linč bili su neizdrž ivi, glumci su bili u šoku i neverici, a mnogima su krenule suze. ”Ja vas najlepše molim da svoj sud, ma kakav on bio, sačuvate za kraj predstave“, poručio je Laušević provokatorima u sali. Kako i dalje nisu dozvoljavali da glumci nastave sa predstavom, u tom dramatičnom trenutku Žarko je onako markantan na sceni, odeven u srednjovekovni kostim, “patriotama” u lice izgovorio antologijsku rečenicu:

“Odigraćemo celu predstavu. Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde.“ Posle tog incidenta, za Žarka Lauševića više ništa nije bilo isto. Stizale su mu pretnje svakodnevno. I Laušević je pod psihološkim pritiskom morao da otkaže sve predstave koje je igrao u Beogradu. Čak šesnaest predstava je bilo blokirano.

“On je na bolovanju iz bezbednosnih razloga”, jednom priliko je rekao u TV studiju Dragan Gaga Nikolić. ”Da nije bilo te noći, ne bih dobijao pretnje da ću biti likvidiran. Iz istog razloga vrlo brzo posle ovog dogadjaja ću, po savetu policije, kupiti pištolj, a posle još jednog nemilog dogadjaja u ’Bojanu Stupici’, dakle, ponovo pod istim krovom, taj isti i početi da stalno nosim sa sobom u kožnoj torbi”, opisao je početak svoje tragedije.

Nedugo zatim, u noći izmedju 30. i 31. jula 1993. godine u jednom podgoričkom kafiću našao se u situaciji u kojoj je u samoodbrani, braneći brata Branimira i sebe, pucao iz tog pištolja. Dva mladića su smrtno stradala, jedan je ranjen, a Žarko ubrzo osudjen, zatvoren, progonjen... Osudjen je na 13 godina zatvora zbog dvostrukog ubistva. Ta je presuda, nakon žalbi, potvrdjena 1994. godine. Kaznu je izdržavao u Spužu i Požarevcu. Nakon ukidanja presude od strane Saveznog suda, po ponovnom pretresu 1998. godine, izrečena mu je kazna od četiri godine zatvora zbog dvostrukog ubistva u prekorač enju nužne odbrane. Budući da je u tom trenutku već izdržao 4,5 godine, pušten je na slobodu. Ubrzo nakon toga je napustio zemlju i nastanio se u Njujorku, u SAD. Vrhovni sud Crne Gore je, po žalbi tužioca 2001. godine, tu odluku o kazni preinačio i izrekao kaznu od 13 godina zatvora. U strahu od krvne osvete Laušević je otišao u Ameriku gde mu život nije bio nimalo bajan. Bio je bez dokumenata i na poternici Interpola, pa je mogao da radi samo poslove za koje mu nije potrebno znanje jezika i papiri. Izbor nije bio veliki, a ni plata.

Dana 3. jula 2009. godine, saopšteno je da je Laušević uhapšen zbog boravka u SAD bez vize i da se razmatra njegova ekstradicija Srbiji po medjunarodnoj poternici koja je raspisana 2002. godine na zahtev Trećeg opštinskog suda u Beogradu. U septembru 2009. sud u Njujorku doneo je odluku o ukidanju pritvora Lauševiću.