DUŠE SA MIRISOM BOSILJKA NAVIKLI SMO DA ŽIVIMO U IZGNANSTVU

Tragajući za istinom kako naš srpski narod na Kosovu i Metohiji živi i ima li nade da tu i ostane, pronašli smo odličnog sagovornika, profesora biologije Stanislava Kojića, hroničara i istraživača Kosovskog Pomoravlja i prostora širom KiM. Od 2002. godine do sada on je objavio 14 monografija o selima i školama u Kosovskom Pomoravlju, kao i knjigu epitafa Kosova i Metohije “Duše s mirisom bosiljka“. Ovaj vredni i predani profesor, za ovu godinu pripremio je još dve knjige za štampanje. Stanislav Kojić je radeći 35 godina u prosveti bio direktor OŠ ”Marko Rajković“ u Vrbovcu i OŠ ”Mladen Marković“ u Vitini. Trenutno radi u OŠ ”Marko Rajković“ u Vrbovcu, Ekonomskoj školi Gnjilane u Partešu, Medicinskoj školi Gnjilane u Pasjanu i Šilovu. Živi u svom rodnom selu u Vrbovcu kod Vitine, u kome ima 150 domova sa oko 800 Srba. Porodica Kojić je starosedelački i većinski rod koji čini 70 odsto svih porodica u selu, pored Rakića, Moskića, Vujića i drugih rodova, tako da su njihovi preci tu od davnina. U razgovoru sa profesorom Kojićem želeli smo da saznamo više detalja o životu preostalih kosmetskih Srba, od sveg srca pružajući im podršku i pomoć koju im kao medij u dijaspori možemo dati. Profesor nas je uputio na fejsbuk-stranicu KUD “Jovan Kojić“ Vrbovac, otkucanu ćirilicom.

Kako Srbi danas žive na Kosmetu, koliko se osećaju bezbednim i kako funkcionišu nakon ukidanja dinara? Kako se snalaze za isplatu plata, penzija i ostalih primanja iz Srbije, imate li lekova, da li je život skuplji...?

“Srbi na Kosovu i Metohiji sada žive onako kako moraju, sa velikom dozom napetosti i neizvesnosti za svoju budućnost, jer se ne osećaju bezbednim i pored prisustva medjunarodnih snaga Kfora od 1999. godine, koje su ovde došle da budu garant mira i bezbednosti za sve nas koji živimo na Kosovu i Metohiji. Vrše se stalne provokacije prema Srbima od strane pojedinaca ili grupa Albanaca, kao i od samih kosovskih institucija. Centralna banka Kosova koja nema svoju valutu, već na divlje koristi evro bez saglasnosti Evropske unije, donela je jednostranu odluku o zabrani srpskog dinara kao legitimnog sredstva plaćanja na KiM, čime je ugrožena egzistencija Srba, što je još jedna provokacija u nizu, pored zabrane vakcinacije i lekova, sportskih dogadjaja, kulturnih manifestacija, srpske štampe i udžbenika, gradnje univerziteta, rada ustanova za socijalne kategorije, uz nametanje nelegitimnih gradonačelnika u srpskim sredinama na severu Kosova… Na ovaj način Srbima se brani dostojan život na svojoj postojbini, koja je pod okupacijom i gde su Srbi u svakom pogledu obespravljeni, maltretiraju se i pretresaju na punktovima i po kućama, lažno se optužuju za ratne zločine, uzima im se bespravno imovina. Ali uprkos svim ovim poteškoćama Srbi su i dalje opredeljeni za svoj opstanak na Kosovu i Metohiji i pored ukidanja dinara od 1. februara 2024. godine, kao i zatvaranja

Komercijalne banke za valutu koja je nastala pre 810 godina na ovim prostorima 1214. godine u kovnici novca u Novom Brdu. Još 1282. godine gradovi-države Venecije i Firence uveli su prvi embargo na srpski srebrni novac zato što je bio konkurentniji zbog visoke čistoće glamskog srebra sa primesama zlata, jer su kontrolu trgovine želeli da zadrže u svojim rukama i raspirivali su mržnju prema srpskom kralju Milutinu. Na kraju 20. veka evropske države su uvele sankcije bivšoj Jugoslaviji, tj. Srbiji kao naslednici te bivše Jugoslavije, koju su raskomadali i gurnuli u rat. Uprkos svemu, više od osam vekova srpski dinar je odolevao mnogim inflacijama i devalvacijama, pa je doživeo da bude prognan i sa prostora na kome je nastao, ali mi smo navikli da živimo i u izgnanstvu, jer su naše srpske institucije prognane iz gradova od 1999. godine i funkcionišemo u izgnanstvu, kao što su i naši preci funkcionisali više od šest vekova pod Turcima i opstali do oslobodjenja. Srbija ima pravo da finansira svoj narod na KiM po aktima o Zajednici srpskih opština i po nacrtu Francusko-nemačkog plana za zaposlene u zdravstvu, školstvu, kulturi, penzionere, za socijalna i druga davanja. Odlukom o zabrani upotrebe dinara ugroženi su gradjani, ali i preostale srpske institucije na KiM. Naročito su ugroženi stari i bolesni srpski penzioneri kojih ima oko 79.000 i oko 5.000 Albanaca koji primaju srpske penzije i ne mogu iz zdravstvenih razloga da putuju u centralnu Srbiju, kao i 4.350 prosvetnih, 1.600 zdravstvenih radnika i drugih osoba sa minimalnim primanjima. Oni su prinudjeni da troše svoje vreme i energiju i da se izlažu dodatnim troškovima i stresovima, dok odlaze u centralnu Srbiju, da čekaju u koloni vozila na administrativnom prelazu i u redovima u bankama ili poštama, da bi primili zaradjeni novac, a životni standard postaje sve skuplji. Na ovaj način se dovodi u pitanje dalji opstanak Srba na vekovnim ognjištima, jer osim zabrane srpske valute već duže vreme je zabranjen, skoro godinu dana, i promet srpske robe i srpskih lekova, kosovska policija upada u srpske apoteke, srpske prodavnice, pošte i druge institucije i dodatno maltretira Srbe. Pa je u ovakvim okolnostima život Srba nemoguć, jer se izaziva humanitarna katastrofa i dalja eskalacija nasilja prema Srbima, pošto se uskraćuje pravo Srbima na lečenje i normalan život dostojan čoveka u XXI veku. Na sve to medjunarodna zajednica je pasivna, dok albanski političari u svojoj kampanji forsiraju mržnju prema Srbima.”

Naš narod na Kosmetu doživeo je nekoliko veoma tragičnih dogadjaja od bombardovanja 1999, preko martovskog pogroma, smene srpskih gradonačelnika i postavljanja albanskih u četiri opštine, izlaska Srba iz policije, carine, pravosudja... Kako je to uticalo na njihovu bezbednost i svakodnevni život?

“Napaćeni srpski narod otkad zna za sebe, naročito od Kosovske bitke 1389. godine, na ovim prostorima stalno živi sa poteškoćama i izložen je progonu, seobama Srba, od Arsenija Čarnojević a 1690. godine, do NATO agresije 1999. godine bez odobrenja SB UN-a, kada je ubijeno 2.500 civila, od toga 89 dece i još 1.031 pripadnik vojske i policije, a ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i još 5.173 vojnika i policajaca. Od tzv. Milosrdnog andjela 78 dana u NATO agresiji Srbi su postali kolateralnašteta sa 20.000 tona razornog eksploziva i 36.000 tona kasetnih bombi. Posledice NATO agresije osećaju se i danas, naročito od radijacije sa osiromašenim uranijumom iz kasetnih bombi, tako da je sve više obolelih od karcinoma, leukemije i drugih bolesti, a rane “Milosrdnog andjela“ nikada neće zaceliti, jer zaborav Srba na ove dogadjaje bio bi još jedan zločin. Od dolaska medjunarodnih snaga Kfora 1999. godine počinjen je progon i egzodus Srba na Kosovu i Metohiji, ubijeno je oko 1.150, ranjeno je oko 1.375 i proterano oko 250.000 Srba koji se nisu vratili ni nakon 25 godina od progona, uništeno oko 150 pravoslavnih crkava i manastira. Dok Albanci koji su samovoljno napustili KiM u vreme NATO agresije 1999. po nalogu političara vratili su se u mnogo većem broju nego što su otišli i nasilno su uzurpirali srpske kuće, stanove i ostalu celokupnu srpsku imovinu bez ikakve nadoknade ili u bescenju pod ucenama i pritiscima. Dodatno u martovskom pogromu 2004. godine od strane 50.000 Albanaca koji su učestvovali u ovom nasilju ubijeno je 10 Srba, uništeno je 35 srpskih crkava i manastira, kao i oko 900 srpskih kuća, a proterano je oko 4.000 Srba i etnički očišćeno od Srba još šest gradova i devet sela. Tako da je etnička mapa KiM u mnogome promenjena od 1999. godine do sada, povlačenjem srpske vojske i policije, naročito od samoproglašenja nezavisnosti Kosova, jer se bezbednost Srba stalno pogoršava, što dodatno podstiče njihovo iseljavanje. Tu su i ekonomski razlozi, jer su mnogi nezaposleni i nemaju mogućnosti dalje egzistencije, pa naročito mladi odlaze sa ovih prostora. Tri puta je više Srba iseljeno sa ovih prostora u poslednjih 10 godina, nego pre toga od 2004. do 2013. godine, jer su ostali i bez srpskog pravosudja, a umanjena je nadležnost preostalih srpskih institucija.

Danas se nastavlja institucionalno nasilje vlasti u Prištini prema preostalim Srbima na KiM, progonom svakog srpskog obeležja koje čini identitet srpskog naroda, pa i same upotrebe ćiriličnog pisma i srpskog jezika. Nama ostaje da se borimo za svoja prava i nema predaje, jer želimo da sačuvamo Kosovo i Metohiju kao deo države Srbije, iako je cena našeg opstanka veoma visoka, spremni smo na takvu nemoguću misiju, da ne bismo izneverili pretke i obrukali potomke, samo da sačuvamo svoj identitet, jer znamo kako su kroz istoriju prolazili oni koji su menjali veru za večeru.”

Da li se Srbi na KiM osećaju da se njihov glas čuje u zvaničnom Beogradu, da mogu uticati na politiku pregovara i da li smatraju da su obavešteni o detaljima pregovora i sporazuma koji dogov a r a j u Beograd i Priština?

“Glas Srba se ne čuje više ni u Beogradu ni u Prištini, naročito sa ubistvom Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici i već pet godina nisu poznate njegove ubice, niti nalogodavci njegovog ubistva. Srbi sa KiM nisu ni u prilici da na bilo koji način utiču na pregovore, samo se formalno pojavljuju na mitinzima i protestima bez ikakvog efekta. Niti su blagovremeno obavešteni o detaljima pregovora i postignutih sporazuma. Sve je to pod velom tajni i svaka odluka stiže kao iznenadjenje ili svršen čin, o čemu se navodno naknadno pregovara, ali se ništa ne postiže, jer se i dalje zadržava status kvo i vreme učini svoje da nema vraćanja na staro, uz prećutnu saglasnost svih aktera u posredovanju.”

S obzirom na to da ste profesor i da ste u kontaktu sa mladim ljudima, gde oni vide svoju budućnost? Ima li nade za Srbe na Kosmetu?

“Celog života radim sa mladima, kako u prosveti tako i u kulturi, sa Kulturno-umetničkim društvom “Jovan Kojić“ iz Vrbovca i mogu da konstatujem da se sadašnja omladina umnogome razlikuje od one ranije, jer nema više patriotizma zbog razočarenja u ljude koji kreiraju njihovu budućnost, kao i zbog egoizma i opšte nebrige za stvaranje perspektive mladima, koji su prepušteni sami sebi, nemaju nikakvu egzistenciju u svom zavičaju i masovno odlaze sa KiM u centralnu Srbiju ili u inostranstvo da bi našli posao i tamo stvaraju svoje porodice. To je poražavajuća činjenica za sve nas, koji postajemo nemoćni da ih zadržimo na ovim prostorima kao čuvare svoje kolevke i svoje domovine. Ako ovi prostori ostanu bez srpske omladine, matica Srbija se ne može nadati očuvanju svojih svetinja i svete srpske zemlje. Zato se treba više posvetiti pažnja kroz brigu za omladinu i da se preduzmu odgovarajuć e podsticajne mere za dalji opstanak mladih i njihovih porodica, kako ne bi izgubili nadu za svoju budućnost na Kosovu i Metohiji.”

Marjana Maljković