Zlatna srca delfina

Selektor Dejan Savić ispunio tinejdžerski san Aleksandre Stojanović, kojoj su naši vaterpolisti davali snagu da dobije

U ovo moderno vreme, u kojem u obilju informacija i dogadjaja ne stižemo pošteno ni da živimo, često zaboravljamo na istinske vrednosti. Neko trči za novcem i uspehom, većina opet u surovoj svakodnevici vodi borbu za puki opstanak. Gomilaju se i ne rešavaju ni lični problemi, a kamoli da se vodi računa o problemima drugih... A, onda naidje tako neka vest koja nam, u moru drugih, neobičnom pričom ili porukom, vrati veru u ljudskost. Dragi čitaoci, znamo da ste navikli da na sportskim stranama Vašeg i našeg “Ogledala” čitate priče o poznatim asovima i njihovim dostignućima na najvećim takmičenjima širom meridijana. Priča pred Vama je, medjutim, priča o ljudskosti, a ona je ipak – na prvom mestu. Sve je počelo kad je Dejan Stevović, naš kolega iz beogradskog “Sportskog žurnala“, vrsni novinar i poznavalac vaterpola, dobio jedno pismo. Ispričao je kasnije da ga je već činjenica da je u vreme kad se svi dopisuju sms porukama, mejlovima ili preko društvenih mreža, neko rukom, urednim i čitkim rukopisom, ispisao čak deset strana papira.

Stevović je na svom profilu na Fejsbuku kasnije napisao da je najpre bio iznenadjen, a potom duboko ganut sadržinom pisma koje je, kako se ispoistavilo, napisala Beogradjanka Aleksandra Stojanović. Pismo je naslovila sa “Preko trnja do zlata”. - Dok su se naši sportisti na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine borili za zlata, ja sam se tih dana borila u inkubatoru za prevremeno rodjene bebe. Pobedila sam, ali ostala je – dečja cerebralna paraliza. Krenule su naporne vežbe, teške i bolne. Iz dana u dan. U proleće 1996. kad sam imala osam godina, napravila sam prve korake...

I dalje je pisala Aleksandra da je to ohrabrilo da nastavi. Da se borila i da je, uporedo sa svojom velikom borbom da vodi normalan život, razvila veliku ljubav prema sportu. Naročito – vaterpolu. - Obožavala sam Daču (Danilo Ikodinović, prim. aut). Posle sam obožavala i Vanju (Udovičić), danas su to Prlain, Fića i Manda (Prlainović, Filipović, Mandić), ali je Dača bio na početku... Vaterpolisti i praćenje tog sporta, njihova borba, vera i snaga, pomogli su mi da istrajem, da se izborim sa invaliditetom, da prohodam, završim školu i fakultet i nastavim borbu kroz život. Strpljivo čekam i nadam se da ću konačno upoznati celu vaterpolo reprezentaciju i ostvariti tinejdžerski san. A, ako se i ne upoznamo, gospodo vaterpolisti, šmekeri i magnupi, znajte da ima jedna devojka koja vas voli, veruje i uvek će verovati u vas.

Novinar Dejan Stevović je tokom karijere napisao na hiljade i hiljade tekstove. Ali, ni posle jednog, ni svog ni tudjeg, nije ostao nem, bez reči, kao sada čitajući iznova i iznova ovo pismo.

Zazvonio mu je telefon. Sa druge strane selektor “zlatnih delfina“ Dejan Savić.

- I ti si dobio pismo?

- Jesam. I, šta ćemo sada?

- Zvaću je na trening –odogovorila je dobroćudna ljudina. šta drugo...

I, zaista, nekoliko dana kasnije, Stevović je zapisao da se reprezentacija okupila u Beogradu da se priprema za završnicu Evropa kupa. Dok su momci još bili u bazenu, u pratnji sestre Kaće stigla je Aleksandra.

- Hodala je polako, otežano, a zapravo je letela. Svaki njen mali korak bio je džinovski – opisao je vrsni vaterpolo novinar.

- Pa, gde si bre ti – uz širok osmeh Aleksandri je u susret krenuo selektor Savić. Darivao joj je buket cveća, stara kavaljerska škola, a onda dodao: – Hvala ti što si došla da budeš malo s nama.

I onda su naši “zlatni delfini“ počeli da izlaze iz bazena. Njih 23, sve as do asa, nasmejani, srdačni, prilazili su dragoj gošći, upozvali se. Kapiten Fili Filipović darivao joj je loptu sa svim potpisima.

- I, to nije sve – ponovo se oglasio selektor Savić. – Imam za tebe još jedno malo iznenadjenje. I, onda se pojavio Danilo Ikodinović – Dača, koji je godinama bio Aleksandrin ljubimac. Devojka više nije mogla da izdrži. U njenim očima su se pojavile suze.

- A, ni nama nije bilo lako – priznala su dva Dejana, Savić i Stevović. Ipak, selektorova je bila poslednja:

- Vidiš, nije bilo strašno – šalio se uz onaj njegov karakteristični osmeh dobrog džina. – Aleksandra, još jednom ti hvala. A, kad dodje juni i Svetska liga u Beogradu, javi se. čekaju te dva kompleta ulaznica. Aleksandri se ispunio tinejdžerski san. Zahvaljujući jednom sportskom novinaru koji je preneo ovu priču i ljudinama vaterpolistima koji su je “napisali”, srce jedne devojke koja je imala težak život je – puno.

Ali i naša. Vaterpolisti su nas podsetili da je važnije od svega da budemo ljudi.