ŽARKOV NEPRESUŠNI TALENAT I VIŠAK SUDBINE

Zoran Amar, reditelj

Specijalni gost ovogodišnjeg Festivala bio je Zoran Amar, reditelj i dugogodišnji prijatelj Žarka Lauševića. Publika je imala priliku da vidi film “Šmeker”, u kome je briljantno, kao i sve ostale, Žarko Laušević odigrao svoju prvu veliku ulogu, a njegovoj porodici je uručeno posthumno priznanje Festivala za Žarkov izuzetan doprinos srpskoj kinematografiji.

“U ovom momentu veoma je teško da govorim o Žarkovom naglom odlasku. Dok smo bili komšije i družili se u Njujorku, sve je imalo nekog reda, a onda je on otišao preko reda. Naša mladost i to vreme od pre 40 godina nekako su uvek bili prisutni u našim razgovorima. Podelili smo i neke velikane i njihove veličanstvene momente zajedno – Zoranu Radmiloviću u “Šmekeru“ je bila poslednja uloga, a Žarku prva velika. Teško je rečima opisati odnos prema Zoranu recimo, i prema jednom mladom Žarku, koji tek započinje jednu veliku karijeru. Bio je tu i Pepi Laković, koji je bio deo mog detinjstva. Moj otac je bio upravnik pozorišta na Crvenom krstu, a Pepi je bio zaštitni znak tog pozorišta. Previše sam emotivan da bih mogao da ispričam neku anegdotu sa snimanja, jer Žarkov odlazak me je potpuno izbacio iz koloseka“, emotivno govori za “Ogledalo” Zoran Amar.

Za Žarka je neko nedavno rekao da je imao višak sudbine i da je to bilo kobno za njegovu tragediju koja ga je pratila čitavog života i sa kojom nije mogao da se izbori. Da li i vi delite to mišljenje?

“Moje najveće iskustvo za Žarkom, pa i ta moja mala pomoć koju sam mu pružao kao piscu, jesu te naše rasprave o njegove tri prve knjige koje je napisao i objavio. Suočavanje sa sopstvenom tragedijom i njegovo preispitivanje o pravu na život ja jednostavno ne mogu da objasnim sopstvenim rečima. Ja sam o Žarku kao glumcu znao skoro sve, znao sam ponešto i o njemu kao slikaru, znao sam nešto i o njemu kao šahisti, i sve su to bili njegovi vrhunski dometi. Ali, kada mi jeprvi put dao da pročitam rukopis njegove prve knjige, apsolutno mi je bilo jasno koliki je to talenat. Rukopis je bio skoro duplo duži od objavljene knjige. Bilo je previše toga za jednu knjigu, i bilo je teško izbaciti nešto, ne zato što je loše, nego zato što je bilo previše snažno. Mi smo u tim našim šetnjama i dugim razgovorima analizirali da li je umetnost jedini i pravi načinda se preispita šta sudbina znači, pogotovo toliko tragična sudbina, ubistvo dva čoveka i ranjavanje trećeg, pa onda čitava ta medijska halabuka, pa crnogorski patrijarhalni odnos prema porodici, mnogo je to kompleksno. Možda to i nije bio višak sudbine,već ta težina najtragič nijeg što sudbina može nekome da da. Sa jedne strane, ogroman talenat, satkan od nežnosti, on je bio beskrajno nežan, osetljiv, a sa druge strane sve tošto se desilo. Objavljivanje prve knjige donelo je novu, dodatnu reakciju, koja je za mene bila veoma šokantna, a onda nas je još više i zbližilo. Tada sam shvatioda je anonimnost, ustvari, jedna vrsta kukavičluka u koju on nije hteo da se uputi, i vrlo sam podržavao pisanje knjiga, koje za njega uopšte nije bilo lako. On mnoge stvari nije stavio u knjige, upravo iz obzira prema porodici, bližnjima, prema svima do kojih mu je stalo.”

Vi niste više u Njujorku, sada živite u Kaliforniji, profesor ste u penziji, dali radite na nečemu što bi publika mogla uskoro da vidi?

“Spremam novi projekat, pošto se više ne bavim profesorskim radom. Ja nisam bio dobar profesor filma, koji je u isto vreme mogao da snima i filmove. Meni to nije išlo. Sada u penziji radim na novom projektu, koji ima jednu neprijatnu temu, a ono što je posebno tužno je činjenica da sam jednu ulogu pisao baš za Žarka. Prva uloga je bila pisana za Nebojšu Glogovca, a druga za Žarka. Sada njih nema. Ta praznina je nenadomestiva.”

Mila Filipović