Vest o smrti Kobija Brajanta i dalje potresa planetu

Odlazak prijatelja srpskog sporta

Proći će godine, pa i decenije, dok se ne pojavi as koji će pomerati granice igre, ali pitanje je kad će opet neko biti toliki uzor generacijama na planetarnom nivou

Reka suza još nije usahla. Planeta je nastavila da živi svoj život, ali svakome je jasno da od tog crnog 26. januara više ništa nije isto. Od prve vesti da je u padu helikopteru u Kalabasasu, okrugu Los Andjelesa, poginuo Kobi Brajant redjale su se sve nove i tragičnije informacije: zajedno sa nekadašnjom legendom Los Andjeles Lejkersa u smrt je otišla i njegova 13-godišnja kćerka Djiana, kao i još sedam osoba, medju kojima još dve devojčice Alisa Altobeli i Pejton Čester koje su bile saigračice Brajantove naslednice.

Do nesreće je došlo kad su krenuli na dečji košarkaški trening u Kobijevoj “Mamba Akademiji“ i, kao i mnogo puta do tada odlučili se za let helikopterom da bi izbegli uobičajenu saobraćajnu gužvu u “El-Eju“.

Vest se proširila brzinom munje i izazvala nevericu, šok i jecaje koji nisu prestali do današnjih dana.

Crna mamba

Malo je reći da je Brajant bio sportska legenda. Petostruki šampion NBA lige, dvostruki MVP velikog finala, 18 puta učesnik “ol-star“ večeri, dvostruki olimpijski šampion sa reprezentacijom SAD – u Pekingu 2008. i Londonu 2012. i, uz to, vlasnik brojnih košarkaških rekorda i neverovatnih dostignuća, učinio je za “kraljicu igara“ više nego čitave generacije.

U najjačoj ligi sveta igrao je tačno dve decenije i to samo u žutoj i ljubičastoj opremi Lejkersa. Sa Šakilom O’Nilom činio je verovatno najbolji tandem bek-centar u poslednjih nekoliko decenija, a Filu Džeksonu omogućio da posle titula sa “letećim veličanstvom” Džordanom i Čikagom nastavi dominaiju i u Stejpls centru “grada andjela”.

Ali, ono što je važnije od svih trofeja i bilo kakve statistike, ma kako ona bila veličanstvena, Kobi Brajant bio je jedinstven u svetu sporta, kao neko ko se pojavljuje jednom u nekoliko decenija, ko je pomerio granice same igre. Njegov “mamba mentalitet” – ma koliko puta pao, moraš da ustaneš i pobediš, toliko puta je u tih 20 godina došao do izražaja da je samo on bio korak do pomenutog Majkla Džordana, a možda ga i nadmašio – simbol kluba, grada, čitave lige, košarke i sporta uopšte.

Inspiracija i uzor

Već po prvim reakcijama na vest o tragičnoj smrti ovog asa bilo je jasno da je njegov uticaj na mnoge bio – planetaran. Oglasili su se i brojni srspski sportisti, najpre – košarkaši. Jer, Kobi nije bio samo rival nekih naših asova na terenu, već i prijatelj srpskog sporta.

Naš reprezentativac Bogdan Bogdanović, neutešan, otkrio je da je mu je Brajant bio ljudski i igrački uzor. Za njim se javio i Nikola Jokić koji je pred navalom emocija zaplakao u trenutku kad je u živom prenosu davao izjavu.

Ništa čudno, kad se zna da je Brajant nebrojeno puta baš za njih dvojicu govorio da su mu ljubimci na terenu, više puta ih izdvojivši medju brojnim američkim igračima kao momke koji, kao što je i on radio, pomeraju granice njihovog sporta.

Za Brajantom tuguje i Predrag Stojaković koji je s njim vodio mnoge duele u ligi, Darko Miličić se sa setom prisetio da je u doba kad je igrao za Memfis najboljem jednom uspeo da “podigne rampu“, ali da je dobio nezaboravnu lekciju, a Dejan Bodiroga – najbolji evropski košarkaš koji nikad nije igrao u NBA – istakao je da je Kobi bio potpuno drugi nivo košarke.

Stigla su i brojna druga sećanja: da je Vladimir Radmanović Brajanta učio srpskim psovkama koje je “crna mamba“ često koristio na terenu; legendarni Dule Savić je otkrio da je sa Kobijem na Olimpijskim igrama u Pekingu zajedo navijao za Srbiju, usput složno grdeći sudije; mnogi su se setili da je Brajant kao veliki navijač fudbalera Milana izdvajao i posebno voleo “Genija” Savićevića; a javile su se u kolonama sportisti, novinari, navijači istakavši da su ga smatrali božanstvom i da im je u pojedinim trenucima života bio uzor i inspiracija.

Trejd za istoriju

Kobi je, kao što nam je sada potpuno jasno, na svoj “mamba“ način uticao na formiranje mnogih poznatih srpskih sportista, ali veoma je zanimljivo da je svojevremeno jedan Srbin možda i nesvesno pomogao postavljanju temelja njegove velike karijere. Reč je, naravno, o Vladu Divcu.

Da bi se to razumelo vratićemo se u 1996. godinu kad je malo poznati Brajant kao trinaesti “pik“ sa drafta trebalo da ode u Šarlot. Lejkersi su, medjutim, dogovorili sa Hornetsima trejd – da im ustupe tog vižljastog, talentovanog srednjoškolca, a za uzvrat dobiju jugoslovenskog centra koji je tada već imao “ime i prezime“ u NBA ligi. Šarlot je pristao i zauvek izgubio Brajanta, ali Divac je mnogo godina kasnije otvorio dušu i ispričao kako jednom svojom odlukom umalo da upropasti ceo posao.

- Nisam bio obavešten o dogovoru izmedju dva kluba sve dok mi nisu saopštili konačnu odluku i – to mi se uopšte nije svidelo. Moja filozofija je bila da igram košarku iz zabave. Da idem negde samo zato što mi je to neko rekao, uopšte mi se nije svidjalo. Razmišljao sam tada da napustim košarku – pričao je Divac. Ipak, legenda naše košarke se predomislio. Najpre, bližile su se Olimpijske igre u Atlanti i želeo je da bude u top-formi, a i saznao je da se u tu priču oko razmene umešao legendarni Džeri Vest.

- U to vreme nisam znao mnogo o Kobiju, više sam znao za njegovog oca Džoa koji je igrao u Evropi. Ali, saznanje da je Vest želeo da dodje u Lejkerse govorila mi je mnogo. Taj mali onda mora da je talentovan! I, Divac je posle razgovora s Vestom pristao... A, šta bi bilo da nije? Da li bi Brajant ikada stigao do Lejkersa i postao legenda? Da li bi Divac dve godine kasnije napustio Hornetse i prešao u Sakramento, gde je zajedno sa Stojakovićem, Veberom, Tuirkogluom, Bibijem... od Kingsa napravio košarkaške kraljeve? I da li bi uopšte došlo do onog legendarnog duela sa Lejkersima 2002. godine kad je cela Srbija ustajala u cik zore da navija, drhti, strepi, na kraju se i ljuti kad je Sakramentu pobedu odneo, pogadjate, upravo Kobi Brajant.

Sve je to sada istorija… Stvarnost je mnogo crnja i žalosnija.

Moj čovek – Novak

Te žalosne stvarnosti svestan je i Novak Djoković koga je vest o Kobijevoj smrti zatekla u trenutku kad je hvatao zalet za juriš na osmu titulu na Australijen openu. Naravno, nije Nole bio jedini koji je tih dana bio užasnut sudbinom slavnog košarkaša, ali svi su znali da je izmedju njih dvojice postojala posebna veza. O tome je svojevremeno pričao i sam Kobi, rizikujući jednom prilikom salvu zvižduka američke publike u Flešing Medou, kad je davao komentar o “svetom trojstvu” tenisa. - Veoma cenim i Federera i Nadala. Rodžer mi je poslao reket, Rafu sam upoznao, ali moj čovek je – Novak Djoković – mirno je saopštio Kobi, okrenuvši se pri tom gledaocima. – Možda se on vama ne svidja, ali to je vaše pravo. Za mene je Nole najbolji. Do susreta dva asa dolazilo je više puta, a najčešće u trenucima kad je naš teniser mučio muku sa povredom lakta.

Kobi je moj prijatelj i moj mentor. Osećam veliku zahvalnost što sam uopšte u prilici da povremeno budem u njegovoj blizini, što sam privilegovan da me pita za zdravlje, što me hrabri da izdržim i da se borim. Svaki njegov savet kako da prevazidjem krizu, da se borim sa povredom, o pogledima na život i uživanju u porodici, i danas mi predstavlja veliko bogatstvo – pričao je Novak u Melburnu ne krijući suze na sam pomen velikana. I Brajant je isticao koliko je sa Djokovićem često pričao o svemu. - Nas dvojica smo u godinama kad moramo na drugi način da se nosimo sa mnogim stvarima, prvenstveno sa ostankom na vrhu. Kako se boriti sa mladima koji dolaze, kako kontrolisati svoje telo... – pričao je “mamba“. Stoga i ne čudi slika sa Australijen opena. Novak je u kameru ispisao KB 8 24, djidji i nacrtao srce – Kobijeve inicijale, brojeve koje je nosio na dresovima i nadimak njegove ćerke Djiane. Sa prišivenim slovima KB i brojevima 8 i 24 na zelenoj trenerci izlazio je na teren, a kad je konačno savladao Dominika Tima u velikom finalu i osmi put prigrlio omiljeni pehar “ozi opena“, Djoković je tradicionalno podigao ruku i pogled ka nebu, upućujući ovog puta pozdrav svom prijatelju. Odozgo, Kobi Brajant ga je možda gledao i smešio se. A. Stanković