VELIKO INTERESOVANJE ZA PROMOCIJU KNJIGE VLADIKE GRIGORIJA ”NEBESKA DVORIŠTA” U ČIKAGU

U Sabornom hramu Vaskrsenja Hristovog u Čikagu, 17. februara je održana promocija knjige “Nebeska dvorišta” vladike diseldorfskog i nemačkog Grigorija. Promociji knjige prisustvovali su vladika srednjezapadnoamerič ki Longin i ruski arhiepiskop Petar, pored autora o romanu je govorio i sveštenik Darko Spasojević, a odlomke iz “Nebeskog dvorišta” čitao je djakon Jovan Aničić.

Vladika Grigorije je ovu knjigu posvetio svojim drugovima i drugaricama iz detinjstva koji su danas svuda po svetu rasejani. I našim poginulima u nesrećnim ratovima.

“Kada biste poznavali te ljude, znali biste i kako lijepa nekada bijaše ta naša planina. Priča je ovo o dogadjajima koji su se zbili u proljeće 1992. dakle, prije ravno trideset ljeta. Pisao sam je posljednje tri godine, ali moglo bi se reći da je ona nastajala čitavih trideset. Ipak ne smijem reći kako sam vjerovao da će kao knjiga ugledati svjetlost dana. Želio sam to, ali nisam znao da li je moguće sve te žive slike koje su mi tri decenije igrale pred očima, povremeno me i proganjale, prenijeti na papir Jer ovo o čemu ova priča govori nije samo čudesan slijed dogadjaja koji su obilježili moju mladost, te davne i burne godine, već je u nju utkano i sve ono što je uslijedilo. Ishodište priče su ljudi, s kojima sam živio dok nisam krenuo svojim putem, koji su me za taj put pripremali, a da to nisam znao, i želim im zahvaliti na tome. Mnogi od njih više nisu medju nama, sišli su sa životne pozornice. Postali su moji junaci, sve sam ih, pa i one koji nisu protagonisti dobrog, izveo iz svoga sjećanja i jezika kako bi opstali prema onome što mi je važno. A to važno dolazi upravo od njih, koji su u priči bili i prije nego što je ona postala tekst. Oni su me gradili i izgradili tako da sam smogao snage da donesem odluku koja mi je odredila život. Činilo se kako je to odluka da se krene putem odricanja, no i sam sam bio zatečen kada sam shvatio da je to odricanje moja priprema za radost i mir, koji nisu od ovoga svijeta. Na toj uskoj stazi bilo je mnogo posrtanja i spoticanja, često i mnogo nesporazuma, ali nije bilo ni pomisli da se odustane od stremljenja ka naručju Milostivoga. Tom neodustajanju naučio me je duhovni gorostas, blažene uspomene, episkop Atanasije, koji mi je neprestano govorio:Neka bude uvijek pokret, dinamika, nikada rutina. Neodustajanje je jedan od razloga što je ova priča medju koricama. Proteklih trideset godina sam bez prestanka hodao. Često i lutao, tragajući za onim Licem po kome i zbog kojeg su sva druga nastala. Tome sam Licu zahvalan što mi je uputilo poziv da ga tražim. Priče koje pričamo, a i ovo je jedna od njih, naša je potraga”.

Sveštenik Darko Spasojević o knjizi vladike Grigorija je tom prilikom rekao : Sami početak počeo je mene da podseća na moj život, na dolazak iz malog mesta u Sremske Karlovce, iz jedne sredine gde su me svi znali tamo gde me niko ne poznaje. Veliki grad. Čovek shvati koliko je važno da se piše u ovom narativu i čovek shvati koliko je važno da neko ko ima dara i ovakvu harizmu napiše takvu knjigu – rekao je otac Darko u svom obraćanju prisutnima. Nakon promocije sledila su mnoga pitanja upućena vladici Grigoriju, na koja je on sa puno pažnje i strpljenja odgovarao.

O PISCU

Vladika Grigorije (svetovno Mladen Durić) je 1985. godine iz zavičajne Planinice došao u Beograd, gde je maturirao na Bogosloviji 1989, diplomirao na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu 1984, te na Beogradskom univerzitetu 2014. stekao doktorat tezom o relacionoj ontologiji Jovana Zizjulasa. Istaknuti je pripadnik pobunjenog studentskog naraštaja koji je u Beogradu 1992. tražio društvene promene i protivio se ratu, kada i odlazi u manastir. Kao monah deluje s episkopom zahumsko-hercegovačkIm i primorskim Atanasijem, uglavnom u manastiru Tvrdoš, gde je bio iguman, pa arhimandrit i gde pomaže u čuvanju i održanju zajednice zahvaćene ratom. Vladika Atanasije predlaže ga za svog naslednika, te je 1999. uveden u episkopski tron, s kojeg 2018. prelazi za episkopa diseldofskog i sve Nemačke.

Celina njegovog duhovnog, arhipastirskog, stručnog i javnog rada povezana je snažnom upućenošću na kulturu, razumevanje dijaloga, razumljive i održive vrednosti života pojedinaca i zajednice, čime je stekao poverenje i glas istaknute figure čije se poruke uzimaju u obziri preko granica tradicije iz koje nastupa i u kojoj je ukorenjen.

U nizu pojedinačnih stručnih i publicističkih, pa i široko medijski dostupnih prinosa te knjige, ističu se tri naslova. Monografija “Biti sa drugim“ (2018) više je od teološkog traktata, pokušaj razumevanja sveta na način da se “zlatnu nit“ uklopi, a ne tek pronadje. U knjizi “Gledajmo se u oči“ (2019) u razgovornoj se formi raspravljaju pitanja biografije i pomirenja, crkve i društva, prevladavanja podele i slobode izbora kao pretpostavke okupljanja. Utisak da sve o čemu govori dolazi iz jezika potvrdjen je zbirkom priča “Preko praga“ (2017 ) u kojoj se govornik povlači, a lepotu sveta rastvaraju likovi – bilo da je reč o lepoti, smehu, vozovima ili brigama, svetlost je prelomljena mimo monološkog okulara. Vladika Grigorije tako je pokazao da se i u modernom svetu sveštenici mogu nositi s projektovanjem književnih svetova.