URNEBESNA TRAGEDIJA

PRVO SRPSKO POZORIŠTE ČIKAGO INTERVJU:

Slavica Petrović, doajen Prvog srpskog pozorišta Čikago

Ljubitelji pozorišta u Čikagu moći će početkom marta da gledaju legendarnu predstavu “Urnebesna tragedija“ Dušana Kovačevića, čija radnja se odvija pre više od 30 godina, kada je i napisana (1991), ali je aktuelna i savremena kao da se odigrava sada i kao da ju je jedan od naših najvećih dramskih pisaca stvorio danas.

“To je, u osnovi, i danas, kao i tada kad sam je pisao, priča o destrukciji u jednoj porodici. U kakvoj porodici odraste, takav će biti čovek. Predstava se bavi i pitanjima potrage za izgubljenim identitetom, porekla, krivice. Sve to zajedno, u suštini, jeste jedna lepa i pomalo tragična priča o pozorištu“, rekao je o predstavi autor teksta, čuveni Dušan Kovačević.

A kad smo kod pozorišta i filma, imali smo mnogo pitanja za doajena Prvog Srpkog pozorišta u Čikagu, rediteljku i glumicu Slavicu Petrović, o predstavi koju željno očekujemo, ali i o značaju pozorišta i filma u njenom životu.

Već dugo živite u Čikagu i bavili ste se mnogim javnim poslovima kao što su mediji – televizija, novine, radio, pozorište, filmski festival, takmičenja u pevanju, izbor za mis, muzičke i razne tematske večeri… Poznati ste kao svestrana osoba, ali malo njih zna koje je zapravo vaše zanimanje?

“Živim punih 45 godina u Čikagu, duže nego što sam živela u mojoj zemlji. Sticajem životnih okolnosti, došla sam jako mlada u Ameriku, na samom početku moje glumačke karijere u pozorištu. A kada jednom osetite daske koje život znače, nikada se više od tog sna, te dijagnoze nećete izlečiti. Jednom glumac – uvek glumac. To je ujedno i odgovor na pitanje koji je moj poziv. Otuda i ta velika povezanost sa pozorištem, filmom, glumom, umetnošću…

Kada sam tek došla u Čikago, postojao je jedan jedini TV šou na srpskom jeziku, gde sam se uključila, najpre kao komičar, sama sam pisala tekst i igrala lik neke Stanojke, žene iz naroda, koja prvi put dolazi ovde u posetu kod rodjene sestre i možete misliti sa čime se ona sve susreće i kroz šta sve prolazi. To je neiscrpna tema. Kasnije sam vodila dečje emisije, bila spiker, a zatim i urednik te TV emisije. To me je na neki način približavalo svom pozivu.

Nakon toga sam imala u dva navrata radio-emisije koje sam vodila i uredjivala, pa koncerte sa našim umetnicima, novine i sve ono što ste već pomenuli. Uvek sam želela da radim ono što će nas direktno odavde povezivati sa maticom.”

Nedavno je završen jubilarni 10. Srpski filmski festival Čkago. Kao osnivač i direktor festivala, kako procenjujete proteklu deceniju njegovog postojanja i stalnog napretka? Da li ste na početku očekivali da će festival za kratko vreme biti proglašen za najbolji i najveći srpski kulturni dogadjaj u Severnoj Americi?

“Za filmski festival sam došla na ideju osam godina pre nego što smo krenuli sa njim. Prvobitni planovi su bili da u tri dana prikažemo tri dokumentarna i tri dugometražna igrana filma i da nakon Čikaga krenemo u još tri grada. Tako smo i radili prvih nekoliko godina, a onda, kako smo povećavali broj projekcija usredsredili smo se na Čikago. Veoma je zahtevno, a i finansijski neizvodljivo pokriti više gradova sa gostima koje dovodite iz Srbije, troškovima oko avio-karata, hotela i još mnogo toga. Nismo očekivali da festival takvom brzinom ide uzlaznom linijom. I sa brojem filmova i veoma renomiranim i poznatim zvezdama našeg glumišta, gostima festivala. Nismo ni sanjali da će se takvom brzinom saznati u Srbiji, a i širom Amerike za naš festival.”

Od koga stižu najveće pohvale, od autora filma kojima ste omogućili da se u Americi promovišu, od zvaničnika srpskih institucija na promociji naše kulture ili od publike, jer može da vidi najnovije filmove iz matice?

“Najveće pohvale stižu od gostiju festivala. Svi koji dodju, da li su to reditelji, glumci ili producenti, ponesu divne utiske sa našeg festivala i govore da smo bili dobri domaćini. A dobar glas se brzo širi. Ove godine na Desetom filmskom festivalu imali smo prilike da izmedju ostalih ugostimo i jednu veliku produkcijsku kuću iz Srbije sa direktorom Miroslavom Mogorovićem. Sa njima saradjujemo svih ovih godina i prikazali smo dosta dobrih filmova iz njihove produkcije. Gospodin Mogorović je nekadašnji direktor beogradskog Festa, a sada dugogodišnji direktor Internacionalnog filmskog festivala na Paliću. Imao je prilike da pre nekoliko godina bude naš gost i sada, ove godine, kada je izjavio da smo od prošlog puta, kada je bio ovde, prerasli u jedan ozbiljan filmski festival, te da zaslužujemo sve pohvale za napredak. Izjave takvih ljudi koji su kompetentni da govore o festivalima, nama puno znače. Što se državnih institucija tiče, osim naše ambasade i konzulata, nema mnogo pomaka u matici. Imali smo reakcije prvih par godina i dobili neka mala sufinansiranja po par hiljada i to je, nažalost, sve. Iako se zna za naš festival i govori pozitivno i pohvalno i u Ministarstvu kulture i u Ministarstvu spoljnih poslova, Upravi za dijasporu. Izuzimamo Predstavništvo Republike Srpske iz Vašingtona, koje se nekoliko puta finansijski uključilo i podržalo Festival. I da nije divnih ljudi, naših sponzora, kojima smo veoma zahvalni na podršci, mi ne bismo opstali svih ovih godina. Što se publike tiče, posebno nam je važna, a u poslednjih nekoliko godina primećujemo da nam na festivale dolazi sve mladja i mladja publika, što je divno, jer na njima svet ostaje.“

Zanimljivo je da predstava “Gospodja ministarka” Branislava Nušića ima veze sa vašim mladalačkim počecima u glumi, i da je mnogo godina kasnije ista predstava u kojoj ste igrali glavnu ulogu dugo bila najgledanija predstava našeg pozorišta.

“U vreme kada sam ja završavala školu bio je manjak mladih glumaca i glumica u pojedinim pozorištima, pa su na našim ispitima glume prisustvovali upravnici pozorišta i iz drugih gradova. Odlično se sećam g. Tomislava N. Cvetkovića, upravnika leskovačkog Narodnog pozorišta, koji me je odmah vrbovao da u njihovom pozorištu zaigram nekoliko uloga, jer ih je mlada glumica napustila i otišla za Vršac. Naravno da sam prihvatila. Jedna od predstava u kojoj sam zaigrala je bila i čuvena ’Gospodja ministarka’, tu sam igrala sina ministarke, Raku gimnazijalca i to mi je bila jedna od dražih uloga.

Druga stvar koja me takodje veže za istu predstavu u niškom Narodnom pozorištu, dok sam još pohadjala Dramski studio, bila je briljantna glumica, tada prvakinja drame u pozorištu, Radmila Savićević, kasnije kada je prešla u Beograd poznata kao baka Vuka, koja je bila moj uzor. Iako sam videla više izvodjenja ove predstave, sa mnogim poznatim glumicama i dan-danas tvrdim da je ona bila naša najbolja Ministarka. Njen uticaj je na mene ostavio dosta traga pa sam po njenom liku krojila i našu, ovdašnju Živku ministarku, a i mnoge druge likove.

Da, “Gospodja ministarka” je bila jedna od naših najgledanija i najtraženijih predstava, kažem jedna, jer su podeljena mišljenja kada su u pitanju predstave “Gospodja ministarka” i “Žanka”. A i sa jednom i sa drugom smo imali najviše gostovanja u mnogim gradovima širom Amerike.”

Koliko je ljudi prošlo kroz Prvo srpsko pozorište, koliko predstava i lepog druženja ste ostvarili?

“Ne bih mogla da znam tačan broj iako sam od samog osnivanja deo našeg pozorišta, ali prošao je veliki broj. Neki su se odselili iz Čikaga, neki su osnovali porodice, neki su zbog posla morali da odu, ali zato kada saberete sva pozorišta u ovom gradu, možete dobiti priličan broj onih koji su kod nas u ovom pozorištu imali prve susrete sa glumom i prva iskustva u pozorištu. Ponosni smo na to što su svoja prva znanja o pozorištu i glumi naučili kod nas i od nas, pa tek onda otišli u osnivanje nekih drugih, novih pozorišta, jer su valjda shvatili da su stekli previše znanja, iako su svi oni amateri i niko nema nikakvo stručno obrazovanje vezano za pozorište, glumu niti režiju. Mada mogu reći da kod nas u Srbiji ima puno odličnih amaterskih pozorišta i dobrih glumaca. Ali rado se sesećam mnogih lepih trenutaka i druženja u našem pozorištu.“

Prvo srpsko pozorište je uvek otvoreno za nove glumce i nove talente, kako zainteresovani mogu da vam se priključe?

“Mi s vremena na vreme objavimo audicije, ali uglavnom kada sretnemo zainteresovane, talentovane, ljude, koji vole pozorište, uključimo ih u rad sa nama. Ljudi ovde nemaju puno vremena za volonterske poslove, jedino oni koji puno vole pozorište, glumu i koji su veliki entuzijasti pridružuju se pozorištu.”

Imali ste više funkcija u pozorištu, od direktora, reditelja, glumice, pomagali ste u kostimografiji, savetovali mlade glumce… U kojoj ulozi ste najviše uživali?

“Pozorište i sve što je vezano za njega je moja velika ljubav, ali gluma je ono u čemu najviše uživam i ono što radim svim srcem, svim žarom i celim bićem.“

Spisak predstava Prvog srpskog pozorišta je dugačak: “Pokondirena tikva“, “Gospodja ministarka“, “Žanka“, “Lari Tompson”, “Čorba od kanarinca”, “Zona Zamfirova”, “Koštana“... Zanimljivo je da su to sve predstave dela srpskih pisaca. Slučajno ili i ovim izborom želite da očuvate srpsku kulturu?

“Ništa nije slučajno. Mi smo srpsko pozorište i radimo isključivo naše pisce. U Čikagu ima preko 250 pozorišta, verovali ili ne, pa neka oni rade svetske, strane pisce. Mišljenja smo da je obaveza jednog srpskog pozorišta koje je daleko od otadžbine da neguje našu kulturu, tradiciju, istoriju, naš identitet, kroz srpske pisce. To je naš dug prema mladima koji se ovde radjaju i odrastaju, a i prema starijima, da ih podsetimo, da ne zaborave naše vrednosti.”

Pre nekoliko godina Prvo srpsko pozorište Čikago je dobilo divan poklon jednog od najvećih srpskih dramaturga. Takav dar je zapravo najveće priznanje koje jedno pozorište može da dobije.

“Tačno tako. Kada smo radili predstavu ’Profesionalac’ po tekstu Dušana Kovačevića, obratili smo se piscu za autorska prava i objasnili na kom principu funkcioniše naše pozorište, da niko od nas ne radi za platu. Da smo svi mi entuzijasti i zanesenjaci kojima je stalo do našeg pozorište i naše kulture u dalekoj Americi. Da smo jedino pozorište koje postoji na ovim prostorima i da želimo, ne samo da postavimo njegova dela na našoj maloj sceni, već da osnujemo i manifestaciju ’Dani Dušana Kovačevića’ u Čkagu, gde će pored nas učestvovati i gostujuća pozorišta iz Kanade sa kojima smo i ranije razmenjivali gostovanja, a koja će takodje izvesti njegova dela. Tada smo uradili i intervju sa njim za ’Ogledalo’. Dušan Kovačević se oduševio našom idejom i dao nam dozvolu da sva njegova dela ubuduće možemo oživeti na našoj sceni bez ikakve finansijske nadoknade, kao i dozvolu da radimo ’Dane Dušana Kovačevića’ u Čikagu, što ćemo mi ove godine i nastaviti. Inače, mi smo imali i promociju našeg pozorišta pre deset godina u Matici iseljenika Srbije u Beogradu, tako da se i tamo zna za nas i naš rad, a takodje smo imali i ponudu da igramo na Nušićijadu gaspodju Ministarku pre par godina.

Ali da se vratim na Dušana Kovačevića, čiju poznatu dramu upravo ovih dana radimo, a to je ’Urnebesna tragedija’. Poznat i odličan tekst koji opisuje vreme kod nas početkom devedesetih godina, a koje se može uporediti i sa današnjim vremenom. Kovačević je, slobodno možemo reći, naš moderni Nušić.“

Kako protiču pripreme “Urnebesne tragedije“ i kada će premijera?

“Ovo je prilično zahtevna predstava, glumački i scenski, tako da nam probe sada počinju pojačanim intenzitetom. Naša glumačka ekipa se uveliko trudi da ovaj odličan tekst što bolje iznese i nadam se da će i ovo biti jedna od zapaženijih predstava. Veoma je dinamična i priča vas na duhovit način vodi kroz zaplet do kraja, gde ćemo sebi postaviti jedno veliko i važno pitanje, pitanje našeg identiteta i egzistencije. Premijera je 1. mart u Skoki teatru u Skokiju, a reprize su 2. i 3. marta.

Nakon ove predstave, posle deset godina obnovićemo odličnu pozorišnu predstavu po tekstu Miodraga Ilića, “Žanka“. O našoj poznatoj predratnoj glumici Žanki Stokić, po kojoj je ustanovljena nagrada, koja se dodeljuje renomiranim glumicama našeg glumišta.

Kroz ovu priču prolazimo čitav Drugi svetski rat i ulazimo u vreme komunizma, koje je kažnjavalo i oduzimalo živote svojim umetnicima i glumcima. Ovo je jedna ozbiljna drama, kroz koju nas na svoj specifičan i duhovit način vodi čuvena “Žanka”.

Sa predstavom “Žanka” smo gostovali u nekoliko gradova Amerike i Kanade, a u Otavi smo dobili prvu nagradu i neverovatne pohvale, da smo, ne samo na tadašnjem pozorišnom festivalu, već i na svim dotadašnjim festivalima dali poseban “hajlajt”. Ova predstava je planirana za kraj aprila, o čemu ćemo blagovremeno obavestiti sve ljubitelje pozorišta.”

Marijana Maljković