U Kinu po slavu

Bogata i prebogata medaljama, istorija naše “kraljice igara“ čeka da Teodosić, Bogdanović, Jokić i ostali izabranici selektora Djordjevića ispišu novu zlatnu stranicu

Prošlo je već 69 godina otkad je legendarni Nebojša Popović postigao prvi koš u istoriji svetskih prvenstava. Bilo je to u susretu protiv Perua u Buenos Ajresu 1950. i iako je na tom šampionatu reprezentacija Jugoslavije zauzela poslednje, deseto mesto i uz to bila kažnjena, jer je po direktivi iz Beograda odbila da igra protiv Frankove Španije, naša sportska javnost se preko noći zaljubila u ovaj sport i poistovetila sa nacionalnim “plavima“. Uspesi su došli brzo, mada ne preko noći. Zahvaljujući viziji i sistematičnom radu četvorice “očeva“ naše košarke – pomenutom Popoviću, Bori Stankoviću, Raši Šaperu i profesoru Aleksandru Nikoliću, dinarskom stasu i velikom talentu za sport koji je izmislio Amerikanac Najsmit, Jugosloveni su šezdesetih godina “hvatali zalet“, a onda sedamdesetih i osamdesetih godina potpuno zavladali evropskim i svetskim dvoranama.

Do prve svetske medalje, i to srebrne, Jugosloveni predvodjeni Radivojem Koraćem i Nemanjom – Necom Djurićem su stigli 1963. u Rio de Žaneiru, četiri godine kasnije u Montevideu su odbranili srebro, a 1970. godine pod vodjstvom selektora Ranka Žeravice sastav Daneu, Simonović, Ćosić, Šolman, Rajković, Tvrdić, Kapičić, Plećaš, Skansi, Šorga, Čermak i Jelovac ušao je u legendu osvojivši prvu od ukupno pet najsjajnijih svetskih odličja. Još tada je usvojen termin “zemlja košarke“ koji Srbija, kao legitimna naslednica uspeha jugoslovenske “kraljice igara“ nosi i danas!

Možda najbolje objašnjenje zbog čega je naša reprezentacija svih proteklih godina bila prava noćna mora i za najveće sile, dao je jednom prilikom Zoran – Moka Slavnić, legendarni plejmejker generacije “zlatnih dečaka“ koja je bila olimpijski, svetski i trostruki evropski prvak.

- Na jednoj utakmici protiv sovjetske “zbornaje komande“ čuveni pukovnik Gomeljski tražio je tajm-aut i Bjelovu i drugima počeo da crta na tabli kako treba da izgleda odbrana protiv našeg napada. Ja sam se prikrao Sovjetima i slušao njegova uputstva, a kad me je Gomeljski zapanjeno pogledao, rekao sam mu: “Džabe crtate kad ni mi ne znamo šta ćemo sledeće da odigramo“ – pričao je Slavnić, koji je pored Kićanovića, Dalipagića, Ćosića, Delibašića činio udarnu iglu naše selekcije.

Vic, štos, šmek sa vrućeg asfalta i nezaobilazni inat igru “plavih“ činili su potpuno drugačijom od ostatka sveta. Potpuno oslobodjeni svih šablona, kreativni, vrcavi, sportski drski, na momente “namazani“, kao da igraju na terenčetu ispred zgrade, a ne u finalu Svetskog prvenstva, Jugosloveni su kročili na najveću stepenicu pobedničkog postolja i u Manili 1978.

Naredno zlato osvojila je “kaznena ekspedicija“ u Buenos Ajresu 1990. Pravi “beli drim tim“ sa Draženom Petrovićem, Žarkom Paspaljem, Tonijem Kukočom, Vladom Divcem, Dinom Radjom, Željkom Obradovićem... dobila je svih osam mečeva na turniru, a pobeda nad SSSR u finalu od 92:75 bila je najubedljivija u istoriji Mondobasketa. Mnogi i danas tvrde da bi ta reprezentacija, pojačana Danilovićem i Bodirogom, držala lekcije i američkom “timu snova“ da Jugoslavija nije rasparčana u ratovima devedesetih.

Nažalost, do takvog megdana u najjačem sastavu nikada nije došlo, ali to “plavima“ nije smetalo da još dva puta zasednu na košarkaški Mont Everest. Najpre u Atini 1998, u kojoj su u pravim košarkaškim trilerima savladali Grčku u polufinalu, a potom i Rusiju u finalu! MVP prvenstva bio je Bodiroga, a briljirali su Tomašević. Rebrača, Saša Obradović, Topić...

Četiri godine kasnije, u Indijanapolisu 2002. godine, Svetislav – Kari Pešić je Amerikancima na njihovom terenu održao pravu lekciju. I danas su u svežem pamćenju naših navijača blokade Divca, trojke Jarića, Gurovića, Rakočevića, minijature Bodiroge, nepogrešivi šutevi Pedje Stojakovića. U finalu je savladana Argentina posle produžetka, a Srbija i Srbi gde god nas ima su opijeni od sreće i ponosa s pravom ponovo isticali da dolaze iz – zemlje košarke.

Od tada je prošlo već, eto, 17 godina. Aleksandar Djordjević, i sam nekad svetski šampion kao igrač i vicešampion sveta kao selektor, i njegovi izabranici biće od 31. avgusta do, nadamo se, 15. septembra pred možda najvećim izazovom poslednjih godina. Navijači sanjaju novo zlato, javnost oseća da bi sa dugo čekanim Jokićem ovo mogao da bude možda najjači sastav posle Indijanapolisa, a i sam “Sale nacionale“ se osmelio da izjavi: “Učiniću sve što je u mojoj moći da pobedimo i Amerikance.“

Njeno veličanstvo narandžasta lopta je dosta tavorila u ćošku. Sad je vreme da Teo preko celog terena izigra protivnič ke odbrane i doda je do Bogdana koji će je zabiti u koš. Aleksandar Stanković