Srce od Dinare veće

Petko, Pele, Ilija gromovnik, Tajfun i najveći “romantičar“ sa Karaburme... u svom poslednjem intervjuu otkrio je zbog čega je celog života bio veran malom OFK Beogradu

Fudbalska Srbija ovih dana oprašta se od Ilije Petkovića, legendarnog fudbalskog asa, simbola OFK Beograda i proslavljenog reprezentativca, a kasnije uspešnog trenera i selektora državnog tima. Čovek koji je imao srce veće i od njegove Dinare preminuo je 27. juna u 75. godini pošto je nekoliko dana vodio tešku životnu bitku posle pucanja čira na tankom crevu i, kako se saznalo po prijemu u bolnicu, sa virusom Covid -19 koji je, kako se pretpostavlja, pogoršao njegovo teško zdravstveno stanje. Nažalost, veliki Petko je izgubio ovu najvažniju životnu utakmicu. Popularni i svima

dragi Petko, Ilija gromovnik, Pele, Tajfun sa Karaburme... imao je fascinantnu igračku karijeru. Dovoljno je reći da je 43 puta bio jugoslovenski reprezentativac, da je sa “plavima“ bio vicešampion Evrope 1968. i da je bio učesnik Svetskog prvenstva u SR Nemačkoj 1974. U tih šest godina odigrao je nebrojeno velikih fudbalskih rola, kao što sn recimo ona legendarna “majstorica“ sa Špancima ’74. na “Vald“ stadionu u Frankfurtu ili veličanstveni oproštaj Pelea ’72. na krcatoj Marakani u Rio de Žaneiru. Koliko je bilo velikih igrača na svetu, a u Riju su Pelea ispratila dva momka iz srpskog Knina – golman Radomir Vukčević iz splitskog Hajduka i ja iz malog OFK Beograda – više puta je isticao s neskrivenim ponosom. Petko je imenom, popularnošć u, obrazovanjem... bio gradjanin sveta, ali uvek i svuda je isticao poreklo i pripadnost – biti Srbin iz Knina i “ofkovac“ za njega su bili “trofeji“ veći i od najznačajnijih šampionskih titula. I danas je gotovo neverovatno da je punih šest godina bio nezamenljiv u reprezentaciji iako nikada nije igrao za klubove jugoslovenske “velike četvorke“. - Zvali su me, nije da me nisu zvali... – pričao je Petković u svom poslednjem intervjuu, koji je napravio novinar Agencije Sportnetwork NS Milan Stojiljković, a emitovao “Sport Klub“.

- Da ti ka’e Petko – počeo je, na svoj prepoznatljiv način “Tajfun sa Karaburme“ odmotavajući film svoga života. - Sad već davne 1964. godine mene je iz Dinare iz Knina za Beograd poveo dr Pupovac, stomatolog i valjda jedini navijač OFK Beograda u celoj Krajini i odveo me na Omladinski stadion. Nekim čudom, ja sam odmah priključen prvom timu, pa sam se u svlačionici našao sa Samardžićem, Skoblarom, Santračom, Gugletom i drugim asovima tog doba. Na prvih nekoliko treninga ostavio sam odličan utisak, a raskoš talenta pokazao već u utakmici Kupa sajamskih gradova protiv Atletika u Bilbaou (2:2), posle koje je španska štampa pisala: “Rodio se novi Gento“. Ali, posle tako lakog i ubedljivog početka, zadobijem neugodnu povredu – i tad sam valjda prvi put čuo za ligamente kolena jer sam ceo život kad me neko žestoko udari nastavio da igram ćopajući. A posle toga desi se i lom noge i ja odlučim – da batalim fudbal.

Ionako je, pričao je Ilija Petković, u Beograd došao zbog pravnog fakulteta, a lopta je došla samo uzgred, doduše nešto lepo i voljeno.

Ali, onda mi u posetu iz Knina dodje majka. Ispričam joj sve po redu, da sam probao, ali da je bolje da se sada posvetim pravima. Ćuti ona neko vreme, pa kaže: “Ilija, sine, nauka nije zec pa da pobegne u šumu. Čekaće te ona. Nego se ti sada posveti fudbalu“. I tako Petko ostane u OFK Beogradu, i igra sve bolje, i bude jedan od najzaslužnijih za onaj čuveni trofej Kupa Jugoslavije u kome su “plavi“ sa Karaburme u finalu savladali Dinamove “modre“ sa 6:2. - Dodje tako i 1968. i ja se sve nekako potajno nadam pozivu u reprezentaciju. A, to nije lako. Krila u zemlji koliko hoćeš, ali neki igrači se ispovredjivali i selektor Rajko Mitić pred meč sa Francuskom u četvrtfinalu Kupa nacija pozove i mene. Nadjem se na širem spisku i igramo neku probnu utakmicu sa Sarajevom, tada prvakom države, koje je imalo ekipu jaku k’o zemlja. Ja sam tada u “ofki“ igrao levo krilo, ali u reprezentaciji se zna – tu pored Džajića ne može niko. I prebace mene na desno i desi se da me na toj probnoj utakmici čuva Fazlagić. U to vreme on je imao već 50 utakmica u reprezentaciji, kapiten šampiona, mlad, moderan bek, ide gore, vraća se dole. Ali, desi se takav dan, ne može mi ništa, ja sve onako drčno, sve mi uspeva i pored njega dam dva gola. Fazlagić ljut, dva meseca sa mnom nije hteo ni reč da progovori. A, ja opet kažem – hvala mu što sam tako preko njega ušao u reprezentaciju.

Odlučujući susret za odlazak na završni turnir Kupa nacija (današnji Evropski šampionat), igrao se sa Francuzima na stadionu Crvene zvezde. Selektor Rajko Mitić me pita: “Mali, šta znaš o Francuzima? Da li si čuo za Lubea? Znaš li ko je Esteve? Kako igra Di Nalo? A ja samo sležem ramenima. Nije tada bilo ni televizije, to što nešto pročitaš u novinama, to ti je. Nije bilo kao danas, da na internetu vidiš šta je Kristijano Ronaldo večerao... Mene je samo zanimalo da izadjem na teren i da igram. A, mogao sam da trčim, iha. Pa, ja sam u Kninu samo trčao, nisam trčao samo noću kad spavam – pričao je Petković.

Uoči utakmice, boleo me mišić, ali to ne smem nikome da kažem. U svlačionici zamolim fizioterapeuta Rakija Arandjelovića da me malo izmasira, da zagrejem taj mišić. Ulaze selektor Mitić i trener Branko Stanković, obojica zabrinuti, strogi. “Aha“, uzvikuje Mitić, “s tobom nešto nije u redu“. Sve je u redu, kažem, nego sam navikao pred utakmicu da me Raki malo izmasira, tako se opustim. “A, jel’ ti mali misliš da ćeš danas moći da igraš?“, pita me bata Rajko. Ma, kako neću moći, kažem, samo vi mene stavite u tim i ja ću danas dati dva gola! Takav sam bio. Jednostavno, nisam nešto brinuo, nisam razmišljao o protivniku. Više sam se šalio, to mi je bilo u krvi. Samo mi je bilo važno da igram.

Reprezentacija Jugoslavije je deklasirala Francusku sa 5:1, a Petković je u 3. i 33. minutu postigao prvi i četvrti gol za “plave“. Kako je igrao, to je prava šteta da današnja mladež bude opijena Mesijem i Ronaldom, a da ne zna kako je Petko prolazio kroz odbranu “trikolora“ kao kroz švajcarski sir! Ta utakmica i ti golovi obeležili su mi karijeru, bili moja lična karta, dali mi krila za sve što sam kasnije uradio. Zaigrao je i na završnom turniru, učestvovao u onoj istorijskoj pobedi nad svetskim prvacima Englezima u Firenci. U finalu s Italijanima (1:1) se povredio, pa ga je u ponovljenom susretu koji su “plavi“ izgubili sa 2:0 zamenio Hošić iz Partizana. Ali, njegova zvezda je sijala punim sjajem. Hajduk je pošto-poto želeo da ga dovede. Partizan je slao generale da mu nude brda i doline. A Miljan Miljanić je otvoreno pričao da u Zvezdi želi da oformi navalu: Petković, Karasi, Lazarević, Aćimović, Džajić! Znalo se da će njegova cena biti pet miliona dinara, više se u to vreme nije moglo dobiti. Bio sam slobodan igrač, ugovor sa “ofkom“ mi je istekao. Pet miliona, ej! Pa za milion si mogao da kupiš nekoliko “fića“, a ja se dotle vozio samo autubusom. Kod nas u klubu tada su automobile imali samo Skoblar i Samardžić.

OFK Beograd je živeo teške dane. Igrači su odlazili, nad Karaburmom su se nadvili crni oblaci.

Odem u Knin, sedim sa majkom i, u jednom trenutku, opet mi ona kaže: “Ilija, sine, ne treba da napustiš OFK Beograd. To je klub koji te je lepo primio, dao ti šansu. Tu si postao neko, i u reprezentaciju si ušao. Sad treba da im pomogneš“. Otac ništa nije dodao, ćutke se složio. Neki današnji roditelji ne savetuju decu, nego decu vode za ruku, trčeći za parama. I, ja se vratim na Karaburmu i kažem im da – ostajem. Možete da zamislite njihovo iznenadjenje. I radost. Nikad se nije pokajao. To je moj klub, moja porodica. Dobio sam i kapitensku traku. Kad se vratio legendarni Kika Popović, pa pozvao Miloša Milutinovića i Dragoslava Šekularca da igraju u “ofki“, mi smo bili čudo. Zamislite, veliki Miloš i Šeki u malom OFK Beogradu. S njima u navali Petković, Turudija i Santrač. Svuda smo punili stadione. Tada su nas prozvali – “romantičari“. Govorilo se i pisalo – ako hoćete da doživite fudbalsku romantiku, svratite u plavi butik na Karaburmi. To su bili slavni dani. I to se ne menja ni za kakve pare – pričao je za Sportnetwork NS u svom poslednjem intervjuu čovek koji je za OFK Beograd igrao sve do svoje trideset osme godine, nosio kapitensku traku i u Drugoj ligi nastojeći da ga vrati u elitu, bio i trener, i direktor, i najverniji navijač.

Eto, zato Ilija Petković nikada nije zaigrao za Zvezdu, Partizan ili Hajduk, ali to mu nije smetalo da postane jedna od najvećih igračkih legendi našeg fudbala.

A. Stanković