Šeki, hvala za sve

5. januara planeta je stala da oda poslednju počast virtuozu koji je fudbal učinio tako spektakularnom igrom

Šekularac je sa loptom mogao sve osim da je – pojede.

Ovako je pre više od pola veka svetska štampa opisivala jednog od najboljih i sigurno najspektakularnijih igrača koje je naš fudbal ikada imao. Poredili su ga sa Kopom, Garinčom i Omarom Sivorijem i govorili za njega da je “beli Pele“. Kovali su ga u zvezde i – bacali u blato. Pisali mu hvalospeve i nosili na ramenima, ali i zadavali niske udarce i okretali mu ledja.

Oni koji su ga dobro poznavali govorili su da je uvek u vrhu i nikad na vrhu. Da je medju najtalentovanijim fudbalerima svoje generacije, ali i najveći neprijatelj svog velikog talenta. On sam je često govorio: - Za svoje noge nisam imao dovoljno pametnu glavu. Bio je dribler, žongler, zabavljač i šarmer koji je od najranijih dana u Zvezdi punio stadione širom nekadašnje Jugoslavije. Tu istu publiku znao je, medjutim, da razočara i razljuti. Nikada igrom, uvek ponašanjem. Kažnjavan, optuživan, proganjan Šeki je ipak bio i ostao prijatelj svih fudbalera i navijača na svetu. Pravdoljubivi borac protiv vetrenjača i sa milionima i bez pare u džepu.

- Za prvi ugovor sa Zvezdom dobio sam dve gramofonske ploče Katarine Alente. Kad sam odlazio u nemački Karlsrue platili su mi 130.000 maraka. Za ploče sam znao gde su, pare su otišle u nepovrat – govorio je. Imao je samo 17 kad je izjavio da su najbolja tri svetska fudbalera Stenli Metjus, Ferenc Puškaš i – Dragoslav Šekularac. Voleo je da zabavi, ali i šokira ljude oko sebe. Basnoslovne zarade trošio je čašćavajući društvo, jureći na rulet ili, kasnije, na konjske trke.

Priznavao je tek nekoliko istinskih autoriteta: njegovog prvog trenera Dimitrija Milojevića-čika Mitketa, koji ga je iz dvorišta Druge muške gimnazije doveo na Zvezdino igralište; Rajka Mitića za koga je celog života tvrdio da je najveći od svih “zvezdaša“; i doktora Acu Obradovića, za koga je tvrdio da mu je tokom igračke karijere bio drugi otac, koji mu je dao punu slobodu na terenu, ali i van njega, osetivši da sa porastom popularnosti Šekularca i Zvezda raste u evropskog giganta. Za Zvezdu je odigrao 375 zvaničnih utakmica, postigao 119 golova, osvojivši pritom pet titula prvaka i jedan pehar pobednika Kupa Jugoslavije. Sa reprezentacijom Jugoslavije igrao je na dva Svetska prvenstva i u 41 utakmici, uz šest golova, osvojio olimpijsko “srebro“, drugo mesto u Evropi i četvrto na svetu, postavši naš prvi fudbaler koji je u Čileu 1962. godine ušao u idealni sastav Mondijala.

Ništa čudno kad se zna da je na pomenutom Svetskom prvenstvu svojom igrom protiv dvostrukog prvaka sveta Urugvaja naterao protivničke igrače da posle utakmice u njegovu čast naprave pravi špalir, a izveštača “L’Ekipa“ da mu da ocenu 11! Na vrhuncu slave, kad se očekivalo da će biti nagradjen Zlatnom loptom “Frans fudbala“, i kad je Anjeli u Beograd slao blanko ček da bi Šekularca doveo u Juventus, “nestašni dečko“ svetskog fudbala je na prvenstvenoj utakmici sa Radničkim u Nišu udario sudiju Pavla Tumbasa. Umesto velike nagrade, usledila je drastična kazna – 18 meseci zabrane igranja posle čega mu je karijera krenula silaznom putanjom.

- U fudbalu sam prošao sve. Bio sam i milioner i prosjak. I obožavan i kažnjavan. Ali, ne kajem se! Kad bih život i fudbalsku karijeru počeo iz početka, sve bih uradio isto. U protivnom, ne bih bio Šeki... Planeta je 5. januara ove godine stala da oda počast virtuozu. Celokupna javnost odala mu je dužno priznanje što je fudbalsku igru učinio tako spektakularnom. A, u nebeskim vrtovima sačekali su ga njegovi prijatelji: Rajko Mitić, Miloš Milutinović, Toza Veselinović, Bora Kostić, Velibor Vasović, Zoran Miladinović i mnogi drugi. A, ako ponekad začujete huk iznad oblaka, budite sigurni da to andjeli skandiraju dok Šeki “oksfordom“ prebacuje loptu preko ledja ili je nekome protura kroz noge...