SVETLO SLOBODE IZ FILMSKOG MRAKA

ŠAKA KULTURE I ZRNO POLITIKE NA ŠESTOM FESTIVALU SRPSKOG FILMA U ČIKAGU

Festival obeležio film “Južni vetar“ za koji se tražila karta više, Šijan otkrio tajne filma “Ko to tamo peva“, savetnik ministra Tihomir Arsić obećao velika ulaganja države u kinematografiju

Šesti po redu Srpski filmski festival ispunio je očekivanja – sačuvao je tradiciju i pred dugačku i surovu zimu, kakve su skoro sve u ovom delu Amerike, raspirio utrnuli žar kulture medju našim dragim, ali počesto za lepe i pristojne stvari, totalno nezainteresovanim zemljacima.

Svakako da je tome najviše doprineo film Miloša Avramovića “Južni vetar“, za koji su karte razgrabljene danima unapred, pa su organizatori zbog velikog interesovanja bili prinudjeni da menjaju agendu festivala i prikažu ga i u repriznom terminu. Sudeći po reakcijama publike, “all star” glumačka ekipa predvodjena Milošem Bikovićem, Nebojšom Glogovcem, Draganom Bjelogrlićem, Vukom Kostićem, Žikom Todorovićem… opravdala je očekivanja.

Biković kao lučonoša

U takvoj postavi, mladi režiser i scenarista je ulogu glavnog junaka Maraša poverio Bikoviću. Pokazaće se s punim pravom. Još uvek mladi glumac, koji je svoju karijeru proteklih godina uglavnom uspešno gradio u Rusiji, ovom se ulogom ozbiljno nameće kao frontmen generacije koja još uvek glumački stasava, ali i kao punokrvni naslednik veterana sa kojima je u ovom ostvarenju delio kadar.

“Južni vetar“, po vokaciji napeti akcioni triler, snimljen i montiran po svim standardima holivudske produkcije, uz neizbežnu dozu beogradskog šarma, pokazao se kao pravi mamac i pun pogodak za rolu festivalske lokomotive.

Ali, da ne zaboravimo ostale…

Festival je počeo dokumentarnim ostvarenjem “Oko sokolovo” Miodraga Miljkovića, koje je krenulo na neizvesnu misiju, tragom čuvene fotografije srpskog vojnika iz Prvog svetskog rata (Dragutina Matića iz sela Zaplanja), ali ju je uspešno okončalo, zaokruživši nostalgičnu i edukativnu priču o vremenima kada su mali ljudi svojim delima kreirali sudbinu svog naroda, ali i njegovu sliku u svetu, savršeno se uklopivši u temu ovogodišnjeg festivala “Film i istorija” i sećanje na stogodišnjicu od kraja Velikog rata.

Govorimo o danima kada se srpska zastava ukazom tadašnjeg predsednika SAD, Vudroa Vilsona, vijorila iznad Bele kuće, u znak poštovanja prema herojima poput Dragutina Matića i mnogih drugih… Gde smo i šta smo danas, to nažalost dobro znamo, ali nam upravo zato ovakav jedan film fali kao obavezna lektira, kako za decu koja rastu u otadžbini, tako i za onu koja cvetaju daleko od nje, da znaju da naša istorija ne počinje sa Miloševićem, Arkanom i Cecom, a ne završava sa Vučićem i Acom Lukasom.

Šijanove uspomene

Još jednu nostalgičnu stranicu ovog festivala ispisao je režiser Slobodan Šijan, koji je u Čikagu predstavio digitalno reanimiranu verziju svog kultnog dela “Ko to tamo peva“, po mnogim kritičarima najboljeg jugoslovenskog filma svih vremena.

Digitalna restauracija ipak nije do kraja uspela da sakrije ožiljke vremena i nebrige, a treba napomenuti da su dalje propadanje ovog kulturnog blaga svojim angažmanom sprečili ljudi iz Jugoslovenske kinoteke. Tribina koja je održana posle filma predstavljala je neku vrstu spomenara, čije je stranice prelistavao gost reditelj (dobitnik specijalne nagrade Srpskog filmskog festival u Čikagu), dok su mu pitanja iz publike služila kao šlagvort da, jednu po jednu, otkriva tajne sa snimanja sage o putnicima prevozničke “Firme Krstić” u praskozorje rata, koju je Šijan scenaristički izmestio sa beogradskih ulica u pustare Deliblatske peščare.

Trećeg dana festivala na programu se našao dokumentarac Marka Novakovića “Otvorenih očiju“, komedija Miodraga Milinkovića Debelog “Patuljci sa naslovnih strana”, zatim “Mali film o velikoj Mileni”, omaž Miloša Radovića i Jugoslovenske kinoteke glumici Mileni Dravić, a nakon svečanog zatvaranja festivala i dodela nagrada, festival je zatvorilo “Meso” režisera Saše Hajdukovića i scenariste Nikole Pejakovića.

Sve u svemu, jedan blokbaster (u domaćim okvirima), uz nekoliko solidnih ostvarenja iz novije produkcije Srbije i Republike Srpske, saldo je kojim se mogu podičiti i neki festivali u matici kojima je sve nadohvat ruke, što Serbian Film Festu daje karakter ozbiljnog.

Kamo sutra, ministre?

Festival u Čikagu, koji već šestu godinu uspešno odoleva izazovima finansijske i produkcijske prirode, a sve zahvaljujući izuzetnim naporima entuzijasta p r e d v o d j e n i h d i r e k - torkom Slavicom Petrović, zaslužuje da ga se stavi u red kulturnih dogadjaja od nacionalnog značaja, a samim tim i na budžet nadležnog ministarstva Republike Srbije. Eto prilike za Tihomira Arsića, specijalnog savetnika ministra kulture, koji je u Čikago, po sopstvenim rečima, osim da preseče festivalsku vrpcu, došao i sa zadatkom da se u Beograd vrati sa predlogom o tome kako bi država mogla da pomogne u “očuvanju srpskog jezika i ćiriličnog pisma”, da materijalizuje ta obećanja.

Za početak, čini se da je to ono što ministarstvo, koje se diči titulom pokrovitelja ovog festivala, najlakše može da obezbedi, a što je ovoga puta izostalo. A to su filmovi u produkciji države, poput dela “Zaspanka za vojnika“ koje, i pored obećanja, nije prikazano na festivalu, pa je publika kojoj je ovo, ako izuzmemo piratske kopije na internetu, jedini prozor u svet domaće kinematografije, ostala uskraćena.

Imajući u vidu da se specijalni savetnik Arsić pohvalio budžetom koji će Ministarstvo kulture sledeće godine izdvojiti za filmsku produkciju, eto prilike da se isprsi i uvaži trud onih koji tu produkciju promovišu medju brojnom srpskom populacijom u Americi. Srpski filmski festival, valja na kraju istaći, ostao je jedna od retkih preostalih oaza gde naša dijaspora, bar onaj njen deo žedan kulture, može utoliti svoje potrebe. U otužnom izboru koji imaju, svedenom na gostovanja živopisnih folk izvodjač a i internet ponudu TV kanala prepunih rijaliti nasilja i političke propagande, ova tri dana filmskog mraka i žamorne tišine delovala su lekovito i prosvetljujuć e. I zato tako strašno deluje i pomisao da bismo to mogli da izgubimo…