SAN SE ŽIVI

RAZGOVOR SA POVODOM - JACK DIMICH

Ljubitelje pozorišta u Čikagu 8. i 9. marta očekuje odlična monodrama J. Pejakovića “Oj, živote“ koju je adaptirao i igra Željko – Džek Dimić, u organizaciji Srpskog pozorišta “Mira Sremčević“. To je povod za razgovor sa ovim odličnim glumcem, koji je uspeo da ispuni dečački san – da postane glumac, i da iz Kozarske Dubice stigne do holivudskih zvezda.

Nije uspeo da započne glumačku karijeru u Srbiji, što se ispostavilo kao srećna okolnost, jer je bio rešen da se bavi profesijom koju voli i izabrao teži put, pun prepreka. Baveći se raznim poslovima, preko Češke i Ćvedske stigao je Ameriku gde je upornim radom i odricanjem diplomirao glumu na Lee Stasberg institutu u Njujorku u klasi čuvenog profesora Majkla Margote. U glumi je debitovao posle tridesete, a već sa četrdeset je radio sa Al Paćinom. Potvrda njegovog talenta stigla je već sa prvom glavnom ulogom u filmu “In The Name Of The Son“ (U ime Sina) koji je pobedio na 22 internacionalna filmska festivala i nominovan za prestižnu nagradu Oskar američke akademije, u kategoriji kratkog igranog filma. Do sada je ostvario više od 80 uloga na filmu, televiziji i pozorištu, u Americi ali i na prostorima bivše Jugoslavije. Džek Dimić je poznat po zapaženim ulogama u serijama Law & Order, CSI, Burn Notice, Castle, The Blacklist, Elementary... Na našim prostorima igrao je epizodne uloge u filmovima “Turneja“ Gorana Markovića, “Travelator“ Dušana Milića, “Srpski ožiljci“ Vladimira Rajčića, “Volja sinovljeva“ Nemanje Ćeranića i “Neke druge priče“ Ane Marije Rossi. Bio je gost ruske nacionalne televizije gdje je dobio nagradu publike na ArtKino filmskom festivalu u Moskvi za ulogu Panča Vile u filmu “The Movie Man“, koji je takodje pobedio na festivalu u Sofiji.

Kako to da ste odlučili da u Čikagu nastupate baš sa monodramom “Oj, živote“ Josipa Pejakovića, koja je bila često igrana na prostorima bivšeJugoslavije i koja je osvojila brojne nagrede?

- Sa odlično napisanom monodramom “Oj, živote“ J. Pejakovića sam gostovao u Čikagu pre 13 godina i sada se ponovo vraćam sa istom komadom. Činjenica da je ova monodrama mnogo puta igrana i nagradjivana je meni samo motiv i izazov više, da je ponovo igram pred fantastič nom čikaškom publikom.

Da li osećate nostalgiju kada nastupate pred publikom koja potiče iz istezemlje kao vi i neku dublju povezanost sa njom?

- Ne bih rekao da osećam nostalgiju, ali povezanost sa publikom koja govori mojim maternjim jezikom, zasigurno. Uvek mi je zadovoljstvo raditi na sceni gde imam direktan kontakt sa publikom. Na svom jeziku, naročito.

Bili ste jako uporni i naučili engleski jezik sa nekoliko američkih akcenata, osim maternjeg govorite i ruski, italijanski i češki jezik. Na kom jeziku vam je danas najlagodnije da glumite?

- Još uvek radim na svakom od jezika kojima se služim u svojoj profesiji. To je neprestana borba sa rečima svakodnevno. Jezik je osnovno izražajno sredstvo u našem zanatu i zato posebno obraćam pažnju na njega. Iskreno, najviše mi odgovara da radim na engleskom , ali posebno zadovoljstvo imam kada god radim na svom jeziku.

Mediji u Srbiji su vas proglasili najtraž enijim Srbinom u Americi. Da li stezadovoljni kako napreduje vaša karijera i u kom pravcu želite da je dalje usmerite?

- Ne znam da li sam najtraženiji, ali se svakodnevno trudim da budem bolji čovek i glumac nego juče, a mnogo gori nego sutra. Moj posao zahteva izuzetno odricanje i ogroman rad, jer je konkurencija ovde u Americi velika i moramo žestoko da se borimo za svaku ulogu.

Prošle godine ste na poziv Tihomira Stanića održali predavanja beogradskim studentima glume. Ćta ste ih savetovali i kakva iskustva nosite iz te saradnje?

- Bilo mi je zadovoljstvo da budem gost kolege i profesora Tihomira Stanića na BK Akademiji. Radili smo svi zajedno, njegovi studenti i ja neke od vežbi koje sam ja radio sa svojim profesorima na Lee Strasberg Institutu u Njujorku tokom četvorogodiš njeg školovanja.

Vi ste svakako veoma kompetentna osoba koja može da napravi paralelu izmedju snimanja filmova u Americi i Srbiji. Osim razlike u budžetu, ima li razlike i u ostalim segmentima stvaranja filma?

- Tačno je da ako je veći budžet za filmski ili televizijski projekat, mnogo je lakše raditi, ali to ne znači da će budžet drastično uticati na kvalitet tog projekta. Ako je skripta dobra, od nje se može napraviti dobar film ili serija bez obzira na budžet.

Pored gostovanja u Čikagu, koji su vam planovi za 2019. godinu? Najavljeno je da ćete snimati i seriju “Ubice moga oca“ koja je postigla veliku gledanost u regionu.

Nakon gostovanja u Čikagu, radim film “Ključ“ krajem marta u Srbiji i Crnoj Gori. Akcioni triler u režiji Marka Ćopića u Istar produkciji u kojem igram glavnog negativca (‘Cardinal Randazzo’), na italijanskom jeziku. Sredinom februara gostujem u seriji “Državni službenik“ u režiji Miroslava Lekića. “Ubice mog oca“ trebalo bi da radim u maju u Beogradu.

Čitajući vašu biografiju, primećuje se da ste do ostvarenja američkog sna došli velikim radom i odricanjem. Da li je12-godišnji Željko ostvario svoj san i možete li se opustiti i uživati u uspehu koji ste zasluženo ostvarili?

- San se ne ostvaruje i on nije završena kategorija. San se živi radeći na njemu svaki dan. Moj san je bio i ostao da radim svoj posao i da nikada ne prestanem. U životu i u mom poslu jedini neuspeh je stati. Sve ostalo je uspeh.