PREMIJERA PREDSTAVE “ŽANKA“ ISPRAĆENA GROMOGLASNIM APLAUZOM

Onjoj nikada dovoljno odigranih predstava. Nikada dovoljno objašnjenja zašto je ljubav prema pozorištu i igri bila toliko velika da ju je stavljala ispred svih drugih i ljubavi i ljudi i odluka. I nikada dovoljno odgovora na pitanje zašto se život naše najveće komičarke završio tragedijom? Na ove večite dileme uspešno je odgovore dala i Žanku ponovo približila čikaškoj publici, posebno onoj mladjoj, koja o Žanki i njenom životu možda i ne zna u dovoljnoj meri, glumica i rediteljka Slavica Petrović.

Petak veče u pozorištu Skokie Theatre zaista je bilo posebno, jer je Prvo srpsko pozorište Čikago, 20 godina postojanja obeležilo upravo predstavom “Žanka“. Po tekstu Miodraga Ilića, u režiji Slavice Petrović, publici su se fantastičnom izvedbom predstavili Slavica Petrović (Žanka Stokić), Miša Petković (Simeon i Branislav Nušić) i Milan Popović (Major, Aleksandar, Moris).

U skoro sat i po odličnog igrokaza stala je kompletna posleratna tragedija naše najveće predratne komičarke. U agoniji smrtne noći, sama, u svom domu, Žanka se priseća svog slavnog glumačkog i veoma nesrećnog i bolom protkanog privatnog života. Savladana je jakim emocijama i na površinu uma dolaze joj dani slave iz prošlosti, praćeni srećom, osećajem zadovoljstva i velike ljubavi prema igri, teatru i publici. Pojavljuju se lica i ljudi koji su u njenom životu ostavili neizbrisiv trag. Na lep ili ružan način, svejedno je. Emocije ove umiruće žene toliko su jake i dogadjaji iz prošlosti toliko živi da ih ona ponovo intenzivno proživljava. I tu nas svojom magijom i umećem glume po ko zna koji put šarmira Slavica Petrović u ulozi Žanke, koja uspeva da nam višeslojnu ličnost Živane Žanke Stokić rastavi na sitne deliće i svaki od njih nam prikaže i oslika izuzetno verno. Sjajnom metamorfozom, vrlo vešto nas vodi iz epohe u epohu ove nesrećne umetnice. Radosna i čarobno srećna kada nam priča o svojim ulogama i svom životu pre rata, kada nam dočarava ulogu Pele pralje, kada priča o svojim burnim, veselim i neprospavanim noćima u Skadarliji, kada se priseća svojih ljubavi, kada se iskonski obraduje sećanjem kako je maestralno odigrala Živku Ministarku, ulogu koju je Nušić baš za nju napisao, a sve sa ciljem da nam jasno do znanja stavi da je Žanka Stokić živela da bi igrala. S druge strane, podjednako dobro Slavica Petrović iznela je bez ikakve patetike i ona druga ne tako lepa osećanja, poput sete, tuge i boli, kada u Žankin život ulaze komunisti, kada je izmučenu i bez preko potrebnog insulina drže na višesatnim saslušanjima u komunistič kim štabovima, kada je ponižavaju, okrivljuju, unapred osudjuju i na kraju oduzimaju njenu najveću ljubav, pozorište i mogućnost da igra za svoju publiku.

O Žanki Stokić se skoro pola veka nije pričalo i doskoro joj se nije oprostilo što je svoje glumačko umeće i talenat podredila nemačkom režimu u okupiranom Beogradu u Drugom svetskom ratu. Da li je zaista bila prinudjena da igra, jer nije mogla da zamisli dan bez dasaka koje život znače ili da bi sebi obezbedjivala insulin, koji joj je, kao dijabetičaru, doslovno značio život? Da li je igrala za Nemce ili je ipak toliko bila zaljubljena u pozorište, igru, publiku i svoje uloge, da nije marila što su je okupatori angažovali, iskreno verujući da su njene humoristične izvedbe bile lek za napaćeni narod, kojemu je na taj način ublažavala svakodnevni čemer i jad od života pod okupacijom? I da li je, ako zaista jeste, stvarno bila toliko kriva da je komunisti posle oslobodjenja osude, oduzmu joj gradjansku čast, otmu joj pozorište, scenu, publiku, uloge i zabrane joj da hrani dušu? A kad duša prestane da se hrani, ona počne da kopni. Dok ne iskopni. Sva ova pitanja u toj predsmrtnoj noći postavila je i Žanka samoj sebi, ne znajući, ni na samom kraju svog života, da li je bila kriva ili ipak nepravedno osudjena.

Jedno je sigurno, zaboravljena nije. U njenu čast, 2003. godine, U Beogradu, na inicijativu Mire Stupice, ustanovljena je nagrada ”Žanka Stokić“ i dodeljuje se glumicama koje su svojim radom dale izuzetan doprinos srpskoj pozorišnoj i filmskoj umetnosti. Zvanično je rehabilitovana 2009. godine odlukom Okružnog suda u Beogradu i danas se više ne smatra narodnim neprijateljem i saradnikom okupatora, već jednom od naših najvećih glumica svih vremena. I baš zbog toga, svoju impresiju nakon gledanja “Žanke“ završiću upravo rečima pesme koja je predstavi dala lični pečat i poseban ton, specijalno za ovu predstavu napisali su je i komponovali članovi benda Osvajači, a u predstavi je otpevala glumica i rediteljka Slavica Petrović: “Nije ruža zalud cvetala“.

Marija Vuksanović