PČELINJE ZUJANJE I DEDINE PRIČE

OD KREMLJA DO BELE KUĆE

Ovog leta u srcu Srbije u selu Mrzenica kod Ćićevca, na obroncima Svete Mojsinjske gore, posetili smo atelje smešten u kamenom objektu iz 1850. godine, čuvenog slikara Zorana Andjelkovića. Odazvali smo se ljubaznom pozivu domaćina i doživeli nezaboravne trenutke. Bili smo ugošćeni kao “rod rodjeni“, obišli mali muzej pod imenom “Srbica”, razgovarali sa prijatnim domaćinima i uživali u moćnim slikama sa kojih smo osetili miris voska, tamjana, zemlje, cvetnih livada i čuli monaško pojanje.

Na živopisnim slikama naive u nadrealnosti, svetovni i svakodnevni život, pravoslavlje kroz život seljaka i slavna srpska istorija. Da je umetnost jedinstvena, da ono što se dopada Moravcima voli i dijaspora, ali i ljudi širom sveta, koji ne poznaju najbolje naš narod ni našu istoriju, pokazuju brojni posetioci i poštovaoci nesvakidašnjeg talenta Zorana Andjelkovića. On je svaku svoju sliku naslikao zbog ljubavi prema svom narodu, tradiciji i Bogu, što je nagradjeno brojnim ordenima, medaljama i pohvalama.

Kada ste otkrili talenat i ljubav prema slikarstvu i kada se shvatili da je to ono čime želite da se bavite?

“Svoj talenat sam otkrio u ranoj mladosti, još kao mali sam voleo da sam izradjujem svoje igračke i oduvek me je privlačilo crtanje. U osnovnoj školi me je nastavnik zapazio i na neki način mi je pomogao da saznam više o umetnosti. Svoju prvu nagradu sam dobio u sedmom razredu i od tad nisam prestao sa slikanjem, to jest, to je bio pokretač onoga što sam postao danas.

Tako se moja ljubav prema slikarstvu razvijala i rasla. Kroz godine sam upoznao mnoge naivce, koji su bili u mojoj okolini: Dobrivoje Stevanović Peca, Budimir Rajković Linger… To su ljudi koji su me naučili osnovnim stvarima naive i upoznali me sa narodom i etnosom. Kasnije su mi postali i jako bliski prijatelji.”

Imate veoma neobičan kameni atelje i kuću staru 200 godina, koji izazivaju posebnu pažnju posetioca.

“Odrastao sam u svom voljenom selu, koje je ušuškano medju tri Morave, u selu Mrzenici. Od navrdedine kuće sam napravio svoj atelje i može se reći jedan manji seoski muzej. Kuća je gradjena od blata.”

Koji su najčešći motivi i ko su likovi na vašim slikama?

“Na mojim slikama motivi su rodoljubivi, verski i istorijsko srpski, samo preobraženi u jednu drugu formu koju razumeju posmatrači. Taj nadrealizam pronalazim u našim epskim pesmama, monaškom pojanju/pevanju, pčelinjem zujanju i dedinim pričama koje mi je pričao kada sam bio mali.”

Često na vašim slikama slikate pčele. šta one predstavljaju?

“Pčele su jako vredne i plemenite, kao i naš narod. Od pčelinjih proizvoda ljudi prave lekove i druge stvari, a mojim slikama daju zvuk njihova krila, taj jednoobrazni zvuk koji je sličan monaškom pojanju.

Ko su najčešće kupci vaših slika?

“Kupci mojih slika su ljudi koji su poznavaoci naive, istorije, kulture, tradicije srpskog naroda. Puno naših rodoljuba iz SAD, Australije i Rusije su prepoznali svoj dom i zavičaj kroz moje slike i mnogo dobrih ljudi sam upoznao. Moj atelje posećuju mnogi, od Rusa pa sve do ljudi iz SAD, nekako ih moje slike zagolicaju, pošto je moje slikarstvo uokvireno u neku nacionalističku priču koja je do sada bila skrivena od javnosti. Moje slike su okačene od Kremlja pa do Bele kuće i na zidovima mojih velikih srpskih rodoljuba, mojih meštana, prijatelja i na zidovima muzeja.“

Šta je to u vama što pokreće takav jedinstveni talenat?

“Moj moto i pokretač je priča o davnim vremenima, kraljevima, vladikama, o našem Nikoli Tesli, Pupinu, čiča Draži, o tim velikim borcima znanim i neznanim. Da bih preneo priču iz prošlosti u sadašnjost, da je vidi budućnost.“

Poklonili ste svoj plakat za film “Sedam hiljada duša”, koji nažalost nije ušao u selekciju ovogodišnjeg Srpskog filmskog festivala Čikago, u organizaciji našeg lista. Smatrali smo da taj film zaslužuje posebnu priliku da se sam prikaže, kako bi naša dijaspora videla veliko stradanje srpskog naroda u logoru u Jindrihovicama, u Češkoj. Kako je došlo do saradnje i izrade ovog zaista originalnog filmskog plakata?

“Pre dve godine prvi put sam se čuo sa poznatim režiserom Sanjinom Mirićem, koji radi i živi u Češkoj. U tom razgovoru oduševio sam se njegovom idejom da snimi dokumentarni film ’Sedam hiljada duša’ i predložio gospodinu Sanjinu da mu ja odradim plakat za film. On je prihvatio moj predlog i u medjuvremenu mi je ispričao priču da je to zapravo dokumentarni film i da se radi o logorima, koje je naša zemlja Srbija zaboravila. Pošto je moj pradeda bio učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ja sam u to ime i ime ljudi koji su bili tamo, odlučio da darujem tu sliku za film gospodinu Sanjinu, koji se oduševio slikom. Ovo je meni lično mnogo značilo, jer je taj plakat sa mojom slikom obišao ceo svet i dobio brojne nagrade.”

Dobitnik ste raznih nagrada, domaćih i medjunarodnih. Šta za vas one znače?

“Dobitnik sam brojnih velikih i malih nagrada, Ordena i medalje naučne fondacije Nikola Tesla iz Filadelfije, Kulturno-prosvetne zajednice Kruševac, Legata Milića od Mačve, nagrade u Volgogradu u Rusiji, nagrada za minijaturu, bezbroj zahvalnica i gramata, a medju najdraž im mi je poslednja za plakat filma ’Sedam hiljada duša’. Učesnik sam više likovnih kolonija, kako domaćih tako i medjunarodnih. Imao sam mnogo izložbi, i u Srbiji i u inostranstvu.“

Šta vas čini srećnim?

“Srećnim me ne čini samo slikarstvo već i moja porodica, moj narod srpski. Kada vidim zadovoljnog i ponosnog vlasnika moje slike ili kada vidim svoje delo posle mnogo godina.“

Koji je vaš savet za mlade umetnike, koji imaju potrebu da se izraze kroz umetnost?

“Žao mi je kada vidim da se retko ko od mladih interesuje za našu istoriju i tradiciju. Mislim da nisu oni krivi već da im to neko nameće. Raduje me, jer znam kakva je naša genetika i da će to nekada proraditi. Voleo bih da na slikama mladih ljudi vidim što više priča o selu, srpskim porazima, pobedama i bitkama, veri i poštovanju svog naroda.”

Gde se vaš slike mogu videti i kupiti?

“Moje slike možete videti na mestima gde ih izlažem, ali su uvek dostupne u mom ateljeu, na mojoj facebook stranici, internetu, u novinama i na drugim mestima…”

Marijana Maljković