OD MOKRIH NOGU DO LUKSUZNIH RESTORANA U NEJPLSU

Veljko Pavićević – PRIČA OŽILJAKA

Tragom vesti da najveći prihod po kvadratnom metru, od svih restorana na Floridi, ima restoran SAILS u Najplsu saznajemo da je vlasnik “naš čovek“, izrazito vredan i talentovan za biznis, Veljko Pavićević. Odlazimo da ga posetimo i doživljavamo nezaboravne trenutke. U restoranu u kome se ručkovi zakazuju čak četiri meseca unapred, uživali smo u zaista vrhunskoj hrani, prijatnoj i domaćinskoj atmosferi i zanimljivoj priči našeg domaćina. Gospodin Pavićević nam se poverio o tajni svog uspeha, kako su ga ožiljci od praznog stomaka i mokrih nogu doveli do najluksuznijeg restorana i privatnog kluba na Floridi. On je najavio i proširenje posla, da pored Sails restorana, novootvorenog Butcher privat Club-a planira otvaranje još jednog restorana SAVA. Da krenemo iz početka. Kako ste došli u Nejpls i uopšte u SAD?

“U Nejlps sam došao 1997. godine, sa 17 godina, kao odličan matematičar, učenik srednje škole, na razmenu studenata. Nakon završetka školske godine, vratio sam se u Srbiju i počeo da studiram ekonomiju na državnom Pravnom fakultetu u Beogradu. Na trećoj godini studija, na poziv trenera plivanja iz Nejplsa, prijavljujem se za instruktora plivanja na bazenima u toku leta. U Njujorku počinjem da radim kao instruktor plivanja, a ubrzo sam unapredjen za supervizora instruktora.“ Zanimljivo je da u to vreme, za razliku od vaših vršnjaka pauze za ručak koristite da čitate Volstrit žurnal i Njujork tajms, teme vezane za biznis i berzu.

“Da, to me je uvek zanimalo i tako u jenom izdanju pažnju mi je privukao oglas koji je glasio otprilike ovako: Ako volite luksuz, ako volite da putujete, pozovite 1800 Ritz. Pozvao sam taj telefonski broj i nakon sedam intervjua, ja dečak sa sela iz Velike Plane, koji je imao samo jedno odelo u svom vlasniš tvu, ušao sam na velika vrata, preko mermernog poda i mesinga u Ritz Carlton Naples Beach Resort. Proveo sam devet godina sa Ritzom, a moja specijalnost se sastojala u tome da rešavam probleme i napravim bolju organizaciju u restoranima Ritza širom Amerike.“ Pavićević je video kako izgleda luksuz u ugostiteljstvu i to je bio prelomni trenutak. Shvatio je da je luksuz kada se nešto organizuje po principu “jedan na jedan“ što ga je podsetilo na njegovu baku Savu, koja je pravila koh samo za njega, onako kako on voli.

Ovaj neverovatno sposoban čovek i od svog hobija uspeo je da napravi dobar biznis. Kupovao je luksuzne automobile širom Amerike, da bi ih preprodao i u tome je uživao. “ Kao menadžer restorana u Ritzu, 2004. godine upoznao sam dvojicu Rusa mojih godina, sa kojima sam krenuo u biznis. Kupoprodaja Hamera H2 i izvoz za Rusiju. To je nova prekretnica u mom životu. A od ljubavi prema starim američkim automobilima iz 60-ih i 70-ih godina, iako sam radio po 120 sati nedeljno u Ritzu, nalazio sam vremena da se bavim i tim mojim hobijem koji je prerastao u biznis.“ Medjutim, marljiv rad i velika zarada proizvela je i negativni odjek kod poslodavca. “Za vreme ekonomske krize u Americi, 2008-2009. manadžer mi kaže da sam najviše plaćen i da će morati da mi smanje platu oko četrdesetak hiljada u Ritzu, i pored toga što ja postižem odlične rezultate. Zahvalio sam mu se i rekao da nisam imao nijedan dan odmora u poslednjih pet godina i zamolio da mi daju da iskoristim odmor., a taj njihov gest mi je pomogao da lakše donesem važnu odluku. Prvih nekoliko nedelja telefon nije prestajao da zvoni, zvali su me da se vratim, obećavali da će mi vratiti platu… Shvatio sam jednu stvar: ili vas zanima da postignete rezultate ili da date sve od sebe da napravite rezultat. Odlučio sam se za ovo drugo i to je bio moj treći prelomni momenat“, priseća se Pavićević.

Priča o restoranu

O sledećoj etapi, o otvaranju restorana Sails, Pavićević započinje zanimljivu priču: “Moja supruga Corin i ja smo zajedno već 10 godina i nakon godinu dana zajedničkog života rekli smo sebi da puno radimo i putujemo, pa je sada momenat da napravimo neki zajednički biznis u Nejplsu. Tražili smo da kupimo nekretninu, nismo mogli da nadjemo odgovarajuću lokaciju, a restorani koji su se zatvarali nisu nam odgovarali. Vozeći se gradom jednom ugledah banku na neverovatnoj lokaciji, na uglu Treće ulice i Pete avenije. Ovde bi trebalo da napravimo restoran, zgrada je odlična, tu je terasa, sve je odgovaralo, kažem supruzi, na šta se ona nasmeja i reče da sam veliki sanjar. Tada su mi svi pričali da sam sanjar, a sada mi kažu da sam vizionar. Ušao sam u banku i zatražio informacije za otvoranja računa i dok su mi objašnjavaju proceduru moje oči su šarale na sve strane. To je to. Supruga mi kaže da nisam normalan, ali ja nemam limita. Samo je pitanje koliko vremena mi treba da to realizujem. Saznajem da banka ima ugovor na još dve godine, što mi je i odgovaralo. Odbili su me nekoliko puta i na kraju sam potpisao ugovor na 30 godina. Usledio je težak proces dobijanja dozvola i gradjevinskih poslova i konačno 2018. godine, na Dan zaljubljenih otvorili smo restoran ljubavi i dobre energije. Moja krsna slava je Sveti Nikola, zaštitnik moreplovaca, a od tada postaje i zaštitnik Seals restorana što je ujedno i veliki razlog našeg uspeha.“

U to vreme Veljko i Corin su imali 25 zaposlenih, zbog čega su ih okolni restorani posmatrali u čudu dajući im 3-6 meseci do zatvaranja, ali sreća je u tome što do tada niko u Nejplsu nije pokušao da napravi restoran koji će biti na vrhunskom nivou, te klase, i tih cena. Oni su i tu bili ispred vremena. Radilo se punom parom, sedam dana u nedelji. Prve dve godine Pavićević je radio kao konobar, zamerke gostiju je primao u svoju korist i svakog dana težio ka tome da sve bude bolje i bolje. A osoblje je dobilo vrhunski trening iz Ritz Carlton dining rooma, koji je u to vreme imao pet dijamanata.

Interesantno je da je Pavićević imao dobar predosećaj i koja jela bi se dopala gostima, i onda kada se sa tim nisu saglasili kuvari. Tako je kuvaru dao spisak namirnica za šopsku salatu, na šta mu je šef kuhinje odgovorio da to povrće sa sirom sa juga Francuske, niko neće jesti. Ipak na insistiranje je napravio šopsku salatu koja ima totalno drugačiji izgled, izgleda divno “mišelinski”, što bi se u ovom poslu reklo, i gosti je sada obožavaju. Slično je bilo i sa čokoladnim sufleom. Četiri meseca je ubedjivao kuvare da ga uvrste u meni, a zatim sufle postaje najprodavaniji desert na njihovom jelovniku. Pavićević ima sposobnost da inspiriše umetnike u kuhinji, da naprave odličan specijalitet.

Kaže da nema ruke kuvara, ali ima 74 zemlje u svetu i milione evra investiranih u ručkove u najboljim restoranima sveta, a njegova supruga 122 zemlje i još više najboljih restorana. Sa tim iskustvom su napravili svoj restoran u kojem žele da ručaju svakog dana. To je suština restorana Sails.

Njihovom posvećenošću i velikim trudom, restoran se podizao na sve veći nivo. Uvodjenjem branča - ručka subotom i nedeljom, posao kao da je eksplodirao. Ručkovi vikendom rasprodati su po četiri meseca unapred. Fascinantna je činjenica da po kvadratnom metru Sails restoran ima najveći prihod od svih restorana na Floridi, na šta vlasnik Pavićević skromno kaže da to nije zbog njega, već zbog toga što oni imaju najbolje goste na svetu.

Srpska tradicija i baka Sava

Ovaj vanserijski talentovani biznismen upravo je prošlog meseca otvorio luksuzni privatn restoran “Butcher privat Biznis Club” čiji su članovi najbogatiji ljudi iz celog sveta, a i treći je u planu koji će se zvati SAVA, po njegovoj baki Savi, koja ga je mnogo čemu naučila. “Moja baka je uživala u sakupljanju kristalnih čaša. Tek kada sam imao 14 godina dozvoljavala mi je da zajedno čistimo te čaše. Kada je preminula, deo čaša preneo sam ovde u moj restoran. Svojim dobrim gostima serviramo piće baš u tim čašama, a flašu ostavljamo na stolu, uz objašnjenje da je kod nas to tradicija. Predstavnici velikih kompanija su oduševljeni tim gestom, koji nigde nikada nisu doživeli.

Ispričao sam im priču o srpskoj slavi, koja je najznačajnije slavlje kod nas. To je dan kada porodica pozove gosta samo jednom i pozvani ste zauvek. Našu slavu Svetog Nikolu, moja baka je slavila tri dana, bili su to moji najsrećniji dani iz detinjstva. Pričam ja ovim gostima Amerikancima da je SAILS otvoren zbog moje slave, koja je zaštitnik restorana, i da je sada slavimo 365 dana u godini, njima je to prosto neverovatno. Sada oni idu dalje i pričaju svojim prijateljima o čudaku Veljku koji slavi slavu sedam dana u nedelji.”

I tako restoranu SAILS za svoje dobre goste nema radno vreme. Pa se dešava da ponekad vlasnik u neko doba noći zaposlene pošalje kući, pa posle 2 sata ujutru svi mogu da piju koliko god žele besplatno, a često oko 6 ujutru postavi gostma sto pored kuhinje, preuzme ulogu kuvara i pravi doručak, njegov čuveni omlet sa tartufima. Predsednik CIO Johnson & Johnson Zagorski priča te priče već godinama pred svojim upravnim odborom, kada im dočarava kako treba promeniti odnos prema kupcima po ugledu na SAILS restoran. Gospodin Pavićević priznaje da na početku njegova supruga nije volela njegovo ostajanje na poslu do 7 ujutru, ali je ubrzo shvatila da je to najbolji marketing, a on tim gestom neguje ono naše što smo poneli iz kuće, lepu tradiciju koju ne smemo da zaboravimo. Otuda i dočekivanje gostiju ispred restorana subotom i nedeljom pred ručak i taj domaćinski gest, po čemu je još ovaj restoran drugačiji od ostalih. Na pitanje zašto neko želi da dodje u Sails restoran, a ne u neki drugi, gospodin Veljko odgovara: “To se i ja nekad zapitam, jer mi smo 2 do 3 puta skuplji od okolnih restorana. Mi nikada nemamo “happy hour” kao ostali, a naše rezervacije se zakazuju mesecima unapred. Ali ipak mislim da je odgovor jednostavan, izdvojili smo se od drugih kvalitetom hrane, servisom i tretmanom gostiju. Tu je i naša opsednutost saradnicima. Drugi zapošljavaju, mi regrutujemo, a tu je velika razlika. Kada zapošljavate vi primate one koji su aplicirali, ali kada regrutujete vi pronalazite najbolje od najboljih.

Svi biznisi u svetu koji su postigli velike rezultate su uspešni zbog toga što je neko od osnivača bio opsednut kvalitetom. Naš moto je kvalitet (Quality is a only currency). Čim izgubite kvalitet vi ste u inflaciji. Sećate se inflacije u našoj zemlji? Dajem sve od sebe da ne čekam ponovo u redu za hleb i ne doživim bombardovanje, 5 km do škole pešačenja, mokre noge, gorivo iz flaše, glad... Sad možete da razumete zašto se vraćam na tradiciju i na ožiljke. Moji ožiljci su moji najveći prijatelji. Oni mi ne dozvoljavaju da kupujem skupe stvari, rasipam novac i da pustim krilca, jer su ona najveći neprijatelji Srbima. Mnogi naši su napravili biznise i pustili krilca i tu su se spotakli…”

Pavićević voli da pomaže ljudima i dodaje: “Najbolje da dodate moj link i svi mogu da mi se jave, zapošljavamo ljude iz celog sveta. Interesantno je da sam dosta puta pokušavao da zaposlim ljude iz Crne Gore odakle sam i ja, ali do sada nisam imao uspeha. Analizirao sam šta je razlika izmedju mene i njih. Sa jedne strane imamo iste vrline: dobar izgled, visina, lepo se oblačimo, hrabrost… Ali svi oni imaju nedostatak discipline i moto im je: Sve što mogu da uradim danas, ostaviću za sutra.”

Kvalitet pre svega

Na kraju razgovora i divnog ručka kojim nas je počastio, razgovaramo o kvalitetu namirnica. Prvoklasnu ribu i morske plodove naručuju sveže svaki dan, a od onog što se ne upotrebi tog dana, sutradan prave porodični ručak za sve zaposlene. Ukus i kvalitet stejkova kod vas je jedinstven. U čemu je tajna vašeg crvenog mesa, odakle se snabdevate i kako ga pripremate? “Imam veliku sreću što je moja supruga bila 20 godina u trgovini mesom sa najvećom kompanijom na svetu te vrste, to je JBS. Australijanci su najbolji, jer su bliži Evropljanima po tehnologiji, a u poslovima i radu su kao Nemci, pa sada imaju najbolje meso u svetu. Kupujemo meso od njih i to je jedan od razloga našeg uspeha. Nama stiže meso koje je već nekih 60 dana ’aged’, a još četiri nedelje radimo ’dry eged’. Kada meso tako odleži dobijate poseban ukus, aromu i kvalitet. To jeste naša tajna. Mi platimo meso četiri meseca unapred, poslednjih mesec dana dok je kod nas to naše meso izgubi oko 24% vlažnosti. Ako smo kupili 10 kg mi prodamo 7,5 kg, ali nama je važniji kvalitet od kvantiteta.“ Tokom naše posete restoranu, uverili smo se u kvalitet hrane i usluge, ali i o stepenu luksuza i privilegiji koju ovde gosti dobijaju. Bili smo svedoci da je na svadbenom ručku koji je bio te nedelje, servirano 27 boca Magnum Salon šampanjaca, što je retkost da na jednom mestu samo u šampanjcu ponuda prelazi 500.000 dolara. Ovaj ručak od basnoslovnih sedam cifara, platili su vlasnici velike farmaceutske kompanije iz Čikaga.

Vlasnici najboljih biznisa iz celog sveta su redovni gosti SAILS restorana, a oni su takodje i članovi novog Butcher biznis restorana. To je elita koja želi da plati kvalitet, uživanje i luksus, a sve to dobijaju u restoranima gospodina Veljka Pavićevića.

Piše: Marijana Maljković