Eh, taj Mikeloti!

Mnogi navijači, ali i igrači crveno-belih i danas smatraju da je italijanski sudija pomogao Borusiji da 23. maja 1979. godine osvoji evropski trofej

Srpski klupski fudbal ovog meseca, tačnije 9. i 23. maja, ima priliku da obeleži jedan lep jubilej – navršava se tačno 40 godina od kada je Crvena zvezda igrala u svom prvom evropskom finalu. Stariji navijači beogradskih crveno-belih dobro pamte tu čuvenu sezonu 1978/79. kad su njihovi ljubimci, posle mnogo pokušaja, dva polufinala Kupa šampiona i jednog polufinala Kupa pobednika kupova, najzad stigli do same završnice i prilike da se bore za trofej.

Sad je već poznato da su zla sreća i italijanski sudija Mikeloti sprečili mladu fudbalsku četu tadašnjeg trenera Branka Stankovića da načine i poslednji, odlučujući korak na tom pohodu, ali uprkos tome ta sezona i ta generacija ostali su upisani zlatnim slovima u istoriji najvećeg srpskog kluba.

- Po mnogo čemu su tih 12 utakmica, odigranih od septembra 1978. do maja 1979. godine posebne i neponovljive – četiri decenije kasnije vraća “film“ na ove dogadjaje legendarni Zvezdin centarfor Dušan-Dule Savić.

- Ne samo zbog toga što su bile od velikih uticaja na naše dalje karijere već i zato što su značile za jedan od najvažnijih koraka u organizaciji i sazrevanju kluba, na putu do evropskog trona do kojeg se stiglo 12 godina kasnije. Savić se živo seća brojnih detala iz ove sezone. Izdvaja neke najvažnije od njih:

- Zvezda je, ne samo u Kupu UEFA, već u sva tri tadašnja evropska kupa, te godine bila ubedljivo najgledanija. Dalje, iz kola u kolo za rivale smo imali ekipe koji su u to vreme bile od prvog do trećeg mesta u nemačkoj, španskoj i engleskoj ligi. I, što je najzanimljivije, bili smo prva ekipa iz tadašnje Jugoslavije koja nije pola sata ili jedno poluvreme “umirala u lepoti“, već postizala golove odluke u poslednjim trenucima utakmica.

A, lako je moglo da se dogodi da se put Zvezde završi već na prvoj “stanici“.

- Tog leta 1978. dobili smo novog trenera, nekadašnju igračku legendu “Ambasadora“ Stankovića, ali i brojne mlade igrače iz naše škole i drugih, manjih klubova. Golman Aleksandar Stojanović je došao iz kragujevačkog Radničkog, Blagojević iz Slobode, Jovin iz Kovina, Krmpotić iz AIK-a iz Bačke Topole, Jurišić iz Zrenjanina, dojučerašnji junior Milosavljević uskočio je u prvi tim... Na nesreću, već na startu doživeli smo pravi debakl u Berlinu, od sjajne ekipe Dinama. Bili smo poraženi sa 5:2 – podseća Savić.

Revanš je za vodeći tim iz tadašnje DR Nemačke trebalo da bude puka formalnost,

- Svi su očekivali da ćemo ispasti. Da nevolja bude veća, tri dana uoči susreta sa Dinamom, gostovali smo u Tuzli i Sloboda nas je potukla do nogu 3:0 – otkriva Savić. – Medjutim, dogodi se nešto čudno... U sumornom raspoloženju odem u bolnicu da posetim našeg generalnog sekretara, legendarnog Slobodana Ćosića... “šta ima, Dule?“, pita me. Meni nije ni do čega. “Evo, Partizan pobedio Dinamo iz Drezdena s 2:0 i sigurno ide dalje, a mi ispadamo od Dinama iz Berlina“. Bata Ćosa me pogleda i reče: “Ne. Partizan će da ispadne, a mi prolazimo. Samo reci Stankoviću da u igru ubaci Borovnicu“.

S tim čudnim osećajem Savić je dočekao revanš na beogradskoj “Marakani“. Posle prvih 45 minuta strašni Ridiger, koji je u prvom susretu dao tri gola, ponovo je savladao Diku Stojanovića i prednost Istočnih Nemaca se povećala.

- Tada sam u svlačionici rekao mom kumu Pižonu Petroviću, da ako već ispadamo, treba da izgineno da makar na našem terenu ostvarimo kakvu-takvu pobedu. Desi se da se povredi Jelikić i da trener Stanković na teren pošalje Borovnicu. I, tako krene. Ja izjednač im, Borovnica postigne dva nemoguća gola i deset minuta pre kraja navijači koji su već napustili stadion počnu da se vraćaju i da nas bodre. U poslednjem minutu, Šestić udari loptu i half Dinama Lok je unese u mrežu. Tako posle neverovatnog preokreta, kad smo gubili sa 2:6 i već bili prežaljeni, odemo dalje.

Svaka naredna utakmica bila je za nezaborav, puna dramatič nih detalja i majstorskih minijatura.

- Kad smo eliminasali španski Sporting, za narednog protivnika dobijemo čuveni Arsenal, a u četvrtfinalu još jednog engleskog predstavnika – Vest Bromvič Albion. Utakmice s ovim klubovima su, slobodno mogu da kažem, lična karta moje karijere. Posle minimalne pobede nad “tobdžijama“ (strelac Blagojević), Savić je utišao londonski “Hajberi“.

- Gubili smo sa 1:0, bližili su se produžeci, kad je počela jedna od najlepših akcija u istoriji Zvezdinog postojanja. U toj akciji, počev od golmana Stojanovića do mog voleja kojim sam izjednačio, “bubamaru“ su dotakli svi naši igrači osim Jovina, a razmenili smo više od dvadeset dodavanja, a da Englezi nisu uspeli da pipnu loptu! Blagojević je u jednom trenutku bio na desnom krilu, a onda se tokom akcije premestio na levu stranu terenu odakle je, posle onog čuvenog Petrovićevog dodavanja “štiklom“ centrirao, a ja natrčao i uhvatio volej kojim sam savladao Reja Klemensa. Cela ta akcija ušla je u anale, a moj udarac je u engleskim udžbenicima naveden kao primer savršenog voleja – i danas je ponosan ljubimac Zvezdinih navijača.

Crveno-beli su u narednom kolu vodili pravi rovovski rat sa ekipom iz Birmingema.

- Samouvereni igrači Vest Bromviča su pred oba susreta davali izjave da će nas prosto pregaziti, pa su nam ulili dodatni motiv. Njih sam “častio“ u 90. minutu golom iz slobodnog udarca koji je dugo krasio najavne špice mnogih TV emisija, dok je u revanšu Šestić sve zadivio solo prodorom od centra do gola. Šele je tada bio naš Mesi – našalio se Savić.

Usledio je još jedan gol Herti, pa revanš u Berlinu u kojem je opet Šestić bio strelac za finale. Tako je Zvezda stigla do – Borusije.

- Ekipa iz Menhengladbaha bila je jedna od najboljih evropskih ekipa, sa Dancem Simonsenom, Bertijem Fogstom, Nilsenom, Šeferom. Prvi susret na “Marakani“ bio je izjednač en. Opet smo vodili golom lukavog Šestića i kad smo očekivali da ćemo dovršiti posao, dogodi se taj nesrećni autogol... Fogst je sa leve strane igrališta, negde oko centra, poslao dugu loptu u kazneni prostor Zvezde. Realno, nikakve opasnosti nije bilo. Odjednom, kroz vazduh je poleteo mladi half domaće ekipe Jurišić i silovitim udarcem glavom sa nekih 12, 13 metara prosto zakucao loptu pod prečku gola šokiranog golmana Stojanovića.

- To što je Ivan uradio, to je bila čista nesreća! Želeo je da izbije loptu, da otkloni opasnost, kao što je uradio mnogo puta do tada. Na našu nesreću, lopta je kao tane odletela u mrežu. Ipak, Jurišiću niko zbog toga nije zamerio... Revanš 23. maja 1979. zbog velikog interesovanja nije igran u Menhengladbahu već na većem “Rajn stadionu“ u Diseldorfu. Više od polovine ljudi na tribinama činili su navijači Zvezde na privremenom radu u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji...

- I opet nesreća, a uveren sam i danas i namera sudije Alberta Mikelotija! Jedan duel Jurišića i Simonsena u kaznenom prostoru, gde svako može da vidi da je Danac faulirao našeg halfa, a ne obrnuto, Italijan je pretvorio u penal i Borusiji poklonio vodjstvo i pehar Kupa UEFA – ljut je i posle 40 godina Dušan Savić. Posle Simonsenovog gola, Zvezda je zaigrala na sve ili ništa.

- Rasturili smo Borusiju, sabili je u kazneni prostor i stvarali šanse. Poslednjih pola sata stadion je odjekivao od skandiranja “Roter štern“ – Crvena zvezda, čak nam je i nemačka publika odala priznanje na sjajnoj igri, a njihova štampa bila ogorčena zbog izdanja jednog nemačkog tima. Ali, brojne šanse su otišle u nepovrat, medju njima i jedan Muslinov šut u prečku. Nismo osvojili pehar, ali smo bili moralni pobednici tog Kupa UEFA. Na sreću, Dejo, Robi, mladji Dika, Bina, Miha, Juga i ostali naši majstori 1991. godine u Bariju igrali su i za nas i postali šampioni Evrope!

Aleksandar Stanković