Džoker za Mondobasket

Odluka asa Denvera da se stavi na raspolaganje selektoru Djordjeviću prilika je za njegovo pomirenje sa onim delom naše košarkaške javnosti koja ga ne voli, i za, što je mnogo važnije, visok domet “orlova“ na takmičenju u Kini

Poslednjih godina ne postoji sportista koji je toliko podelio srpsku javnost kao što je – Nikola Jokić. Od 2016. godine, kad je sa reprezentacijom Srbije učestvovao na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, i na najvećoj smotri svetskog sporta osvojio srebrnu medalju, mladi Somborac nije više obukao “najdraži dres“. Dok je gradio sve uspešniju karijeru u NBA ligi, razlozi i okolnosti u kojima se nije odazivao pozivima selektora Aleksandra Djordjevića dobar deo navijača “orlova“ dovodili su u zabunu, potom izazivali razočaranje, koje je vremenom prerastalo u bes i – otvorenu netrpeljivost.

Tako je Jokić dospeo u paradoksalnu situaciju – da ga u jednom trenutku više vole u zemlji kojoj bi, realno, sutra mogao da zaprži čorbi na nekom velikom takmičenju, nego u onoj u kojoj je rodjen i u kojoj u njega polažu velika nadanja i očekivanja. Da li je ovaj sjajni košarkaš sam kriv za to? Verovatno jeste. Jer, iako je možda procenio da ima dobre razloge da uzme pauzu od igranja u državnom timu, oni su za širu javnost ostali nepoznanica. A, tada prostora za spekulacije ima koliko hoćete.

I, krenule su kritike, pa otrovne strelice, pale su i neke teške reči na račun ovog, nesumnjivo, sjajnog košarkaša. Pogotovo na tzv. društvenim mrežama, na kojima je eksplodirao vulkan nezadovoljstva odredjenog dela srpske košarkaške javnosti. Naravno, najčešće i najintenzivnije kritike na račun Jokića stizale su u vreme reprezentativnih akcija. Počev od prvih dana okupljanja za neku akciju, pa na takmičenjima. Posle poraza od Slovenije u finalu Evrobasketa mnogi su jedini razlog što Djordjevićeva ekipa nije načinila i taj odlučujući korak videli u neigranju asa Denvera. Iako je od starta bilo jasno da se, poput mnogih drugih asova neće pojaviti ni u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, koje su se odigravale u čudnim vremenskim FIBA “prozorima“, to je iz utakmice u utakmicu samo dolivalo ulje na vatru. Sudeći po hiljadama statusa na Tviteru ili Fejsbuku, prosečan srpski navijač Nikoli nikako nije mogao da oprosti što je, dok su se njegovi drugovi vodili ili se spremali za bitke pod zastavom Srbije, uživao u trkama konja u Somboru, igranju basketa sa drugarima iz starog kraja ili, o čuda, trenirao gurajući tamo-amo traktorske gume.

Zanimljivo je da selektor Aleksandar Djordjević nikad, bar ne javno, nije komentarisao ovakve Jokićeve “aktivnosti“. Kad god bi dobio njegovo konačno “ne“, okretao bi se isključivo igračima kojima raspolaže. Interesantno je, takodje, što ni sam Jokić nijednom nije odgovorio ni na jedan napad i to je, priznaćete, nešto što je još više nerviralo pravu malu armiju njegovih protivnika. U medjuvremenu je nekadašnji debeljko, kako se ne libi da ga od milošte nazove i legendarni Greg Popović, u najjačoj ligi sveta napredovao koracima od sedam milja. Od 41. pika na draftu, što je bio kad je potpisao za Denver, izborio se najpre za ulazak u prvu postavu “rukija“ (početnika), potom za sve veću minutažu kod trenera Majkla Melouna, pa za učešće na ol-star večeri, a ove sezone definitivno je postao i prva zvezda tima iz Kolorada i tek peti Evropljanin u istoriji koji je izabran u najbolju petorku NBA! Jokić je sve to, naravno, postigao sam. Upornim radom i velikim požrtvovanjem u pristupu fizičkoj pripremi, načinio je onaj odlučujući korak potreban za bitke sa fizički neprikosnovenim američkim centrima. I, još više od toga. Džoker, kako je odmah po dolasku u Ameriku sebi prišio nadimak, nije od one vrste igrača koji čekaju da ga, povremeno, plejmejker uposli pod obručem. Shvativši da pukim obavljanjem fizičkih radova neće odmaći daleko, Nikola je domaćinima nametnuo sopstveni stil igre. A, taj stil je jednostavno – jedinstven. Lakoću s kojom ovaj 213 santimetara visoki 24-godišnjak barata loptom nemaju ni mnogi bekovi, na mekanom i izradjenom šutu moraju da mu pozavide i rasni košgeteri, a smisao za kombinatoriku i asistencije definitivno su ga gurnuli u NBA sazveždje. Medžik Džonson, koji je osamdesetih i devedesetih žario i palio američkim dvoranama, jedan je od najvatrenijih Jokićevih navijač a, jer, kako je istakao u jednom intervjuu, još otkad se on povukao nije video da neko doda loptu saigraču preko celog terena ili tako što je protivničkom centru probaci kroz noge. Jokić to radi svakih par dana, pa je Denveru s takvim njegovim umećem postalo svejedno da li igra u Oklahomi, Njujorku ili Los Andjelesu.

Potvrda tome je činjenica da se ovaj tim prvi put posle šest godina našao u plej-ofu. “Tesnu“ pobedu u polufinalu Zapada odneo je Portland, ali je Srbin opet bio centralna ličnost doigravanja. Na već sjajnu statistiku – 20,1 poen, 10,8 skokova i 7,3 asistencije po meču tokom sezone, u plej-ofu je nanizao čak četiri tripl-dabla, a sa deset ili više asistencija po utakmici postao tek drugi centar posle slavnog Vilta Čemberlena kome je to pošlo za rukom. Denver će, naravno, nastaviti da bazira svoju igru i ambicije na jednom od najboljih svetskih centara, što potvrdjuje i novi ugovor od neverovatnih 148 miliona dolara.

Ali, Jokić je sada najzad odlučio i da se stavi na raspolaganje reprezentaciji Srbije. Dok jedni pomalo zajedljivo kažu da je pravilno procenio da mu je Svetsko prvenstvo u Kini (31. avgust – 15. septembar) možda i presudna prilika da se stavi selektoru na raspolaganje, i da mu karijera bez obzira na klupske uspehe nije velika ako potvrdu vrednosti ne dobije sa državnim timom, drugi već padaju u euforiju tvrdeći da Srbija sa Jokićem može da – pobedi Amerikance. Bilo kako bilo, “Sale nacionale“ Djordjević naći će se u situaciji u kakvoj dugo nije bio – da može da računa na Teodosića, Bogdanovića, Bjelicu, Marjanovića, sada i Jokića i sve druge najjače adute koje srpska košarka ima.

A, kad jednom Mondobasket počne, biće to prilika da se Jokić i oni koji ga zbog svega navedenog baš i ne vole – pomire. Za to će biti dovoljno tek nekoliko pobeda u nizu i – svetska medalja.