DUGO PUTOVANJE NOTAMA PO SVETU

PRIČA O BANETU DJORDJEVIĆU SA VOŽDOVCA, PIJANISTI IZ ČIKAGA, KOJI JE U AMERICI ŽIVEO MUZIKU I DAMARE BEOGRADA, JUGOSLAVIJE I SRBIJE

TE ratne 1992. godine, kada se raspala Jugoslavija, napustila sam Moskvu, gde sam studirala, i zaputila se u Čikago, gde je trebalo da nastavim profesionalno usavršavanje. Kako to obično biva, stvari krenu svojim tokom, a ne kako planiramo. I tu se ništa ne može.

Jugoslaviji su uvedene sankcije, a meni problemi. Jedan od najtežih u tom trenutku bilo je kako što pre dobiti studensku vizu. Bila sam postdiplomac na slavistici.

Dani neizvesnosti. Oktobar. Prohladno. Našla sam se pred galerijom. Kroz izlog sam videla mnoštvo ljudi. U galeriji su bile izložene zanimljive skulpture. Boban Ilić, skulptor. Pomislila sam, to je naš čovek. Pogledala sam u pijanistu, i uhvatila njegov pogled.

To je bio početak poznanstva sa izuzetnim čovekom i muzičarem Banetom Djordjevićem. Ušla sam u galeriju hipnotisana muzikom, zvukom klavira i zagrejala i telo i dušu. - Gde si oko moje cigansko? – sećam se prvih njegovih reči.

Lep, čist beogradski govor, pomislila sam kao jezičar i sluhista. I odmah pitala gde još može da se čuje ovako dobar džez.

- Recimo, u Grin Milu. Sutra, ako hoćeš, dodji. Biće dobar džem sešn. Obećala sam da ću doći.

Grin Mil Ulica Brodvej, nekada Čikaška ulica kabarea i barskih dama, bila je potpuno devastirana. Ali, osetila sam neku prisnost tog ambijenta.

Velikimslovima ispisano je “Grin Mil”. Slavno mesto. Slavno ime. Slavna istorija. Bio je pandam pariskom “Mulen Ružu” i omiljeno mesto poznatih glumaca, svih koji su nešto značili. U njemu je bio studio nemog filma “Esanau”, u kome je 1915-1916 godine Čarli Čaplin snimio prvih četranaest komedija. Taj Borodvej je bio Holivud pre Holivuda, kada se filmska industija preselila u Kaliforniju zbog boljih vremenskih uslova tokom cele godine. U to vreme u Čikagu, osim Čaplina, redovno je u Grin Mil dolazila i slavna Glorija Svanson, koja je očaravala lepotom. U vreme prohibicije Al Kapone bio je jedan od vlasnika, a podrumske prostorije krile su kilometarske hodnike u kojima su se ukrštali podzemni tuneli kojima su evakuisane visoke zvanice koje su kršile prohibiciju.

U to vreme velike popularnosti i prestiža u noćnom životu nastupaju Luj Amstrong, Bili Holidej, Al Džonson. Duh vremena prošlog osećao se i sada. Saznala sam da se ništa u izgledu kluba nije promenilo. Bane me je čekao u separeu. Stare stolice i stolovi, osećao se miris cigareta i alkohola. Džez ne ide bez toga. Muzičari su pozdravljali Baneta. I meni je stigao koktel. Nisam znala šta više opija, piće, ambijent ili muzika, “sveto trojstvo“. Bane zanimljivo priča, a moja znatiželja da saznam njegovu priču raste.

Njih dvoje, dva stola, dve stolice i – magija Rodio se na Voždovcu u romskoj porodici, u porodičnoj kući gde se živelo i radilo uz muziku. Mama je pevala, tata je svirao, i baba je pevala, a deda, solunski borac, takodjeje svirao. Jednom rečju, svi su svirali i pevali. Muzika je u njihovoj kući bila nužnost i radost. Ni mali Bane nije krenuo drugim putem. Kao dete iz porodice u kojoj se bez muzike nije moglo, upisao se u muzičku školu.

Nije želeo da svira ni harmoniku, ni violinu, već klavir. Taj instrument, kaže nam uz osmeh, u porodici niko nije naročito voleo, niti posedovao, priča Bane, a pogled kao da je odlutao u to vreme. Svakodnevno je vežbao, seća se, ali najviše vremena, kao i sva ostala deca, provodio je na ulici. Znali su i da se pobiju sa Dorćolcima i Bulbudercima, ili Krstašima. Dečije kavge, kaže nam, tada su bile svakodnevne. Kačio se sa drugarima po tramvajima, probao sve nestašluke, ali muzika je “radila” u njemu i odvela ga u srednju školu “Stanković“, potom na muzičku akademiju, a klavir je postao njegov insrument. Uz muziku, došla je i ljubav njegovog života. Zaljubio se u prelepu Milanku Stanković. Pevala je lepše od slavuja, kaže, a celo lice postalo mu je osmeh. Milanka je plenila svojim talentom i na medjunarodnom pop festivalu u Tokju osvojila je drugo mesto. Koliko je bila darovita dokaz je da je pevala i Titu. Bane ju je svuda pratio, a osnovali su i svoju muzičku grupu “Novi Zvuci”, sa kojom su krenuli u nebrojena putovanja- Djelem djelem lungo ne dromersa. - Od života mi ništa više nije trebalo. Imali smo drumove bez kraja, muziku, pesmu, a ja lepu, taletnovanu ženu pored sebe i prinovu na putu. Rodio nam se sin, lep, zdrav i prav. Aleksandar. Nažalost, život je nepredvidiv, i surov, kazuje, a na njegove oči kao da je pala tamna senka. – Milanka se razbolela, a leka bilo nije. Nekoliko meseci nakon Aleksandrovog rodjenja, preminula je, a Banetov život se preokrenuo.

Zaćutao je. Nije bilo reči da iskaže osećaj gubitka ljubavi, žene koja mu je bila sve na svetu. - Slušaj, slušaj kako sviraju – skrenuo je Bane sa teme. Ostatak večeri bila je samo muzika i njegove uspomene. A ja sam htela da saznam kuda su ga putevi vodili od Beograda do Čikaga.

- Aleksandar je bio mali, a ja sam svirao za Radio-Beograd. Svirao sam sa Arsenom Dedićem, Lolom Novaković, sestrama Runjić, Gordanom Jakšić, Cunetom Gojkovićem, Tozovcem, Tomom Zdravkovićem, Oliverom Vučo, Miroslavom Ilićem, Lepom Lukić i mnogim drugim pevačima sa naše estrade. Zastao je opet na trenutak, a onda se prisetio osamdesetih godina i putovanja sa Mikijem Jevremovićem i Djordjem Marjanovićem po Sovjetskom Savezu. Pričao mi je o Kijevu, Tbilisiju, Moskvi, Rigi, Lenjingrau, Vladivostoku i neverovatnoj publici. A onda sa Predragom Gojkovićem Cunetom i Merimom Njegomir kreću putovanja po Kanadi i Južnoj Americi i nezaboravno krstarenje po Karipskim ostrvima. Pitam ga da mi kaže od toliko mesta na svim krajevima sveta gde se čula ta čudesna muzika, postoji li to neko posebno mesto na kome je ona dobila poseban smisao i udarala po damarima onih koji su se uz nju veselili ili patili.

Nije zastao ni na sekund, samo je rekao: - U Parizu, osamdesetih u restoranu “Raspućin” sa Rusima i sa Ciganima Ivanonovićima. Mada je i u “Lidu” bilo sjajno, ali ne, ne, “Raspućin” je bilo posebno mesto. Tamo je ambijent bio jedinstven, luksuzan. U “Raspućinu“ se svima vraćao onaj istinski osećaj života, lepote življenja, melanholije, sreće, tuge i sećanja na staru emigraciju. Tu su muzičari i publika bili jedno. Jednako se disalo, veselilo, jelo, pilo.

Ta atmosfera u klubu, u kafani, kaže Bane, ima potpuno drugačiju energiju, nego svirati koncerte. Kafana i muzika su magija.

- U kafani si imuzičar i posmatač. Kafana te uči da prepoznaješ ljude. Kafana te nauči životu. Retko čovek udje i iz nje izadje isti. Obično udje jedan, i poveden muzikom, jelom, pićem, kao da doživi transformaciju i obično izadje drugačiji. Kada sam jednom prilikom svirao u Beču, a Šaban Barjramović pevao, takvu scenu sam samo jednom u životu doživeo. To se ni na Felinijevom ili Kustinom filmu ne vidja. Gazda kafane nam je, priča Bane, otključao vrata i odmah za nama ih zaljučao i rekao da ništa ne pitamo već da samo sviramo i pevamo i ne stajemo dok gosti ne odu.

- U kafani su svi stolovi bili pomereni u stranu, osim dva. Na oba je bila podignuta stolica. Ni žive duše u kafini do u neko doba. Gazda je otvario vrata i video sam da iz limuzine izlaze muškarac i žena, ne veseli. Mi sviramo. Muškarac se penje na jedan sto, a žena na drugi i svako je seo na svoju stolicu. Donose im po čašu vina. Kada popiju, razbiju čašu. Zatim stiže druga, i vino je popijeno a čaša razbijena. I tako, čini se, u nedogled. Nismo verovali šta gledamo. Sviramo i pevamo. Stakla i srča od razbijenih čaša pokrili su pod. U jednom trenutku primećujem kako su se muškarac i žena značajno pogledali i dali jedno drugome samo njima znani znak. Prestali su sa pićem i muškaracje platio račun za svo popijeno vino, sve razbijene čaše i muziku. Izašli su iz kafane, ali sada zagrljeni. Kafanska magija. Neraspoloženi došli, zagrljeni otišli u noć. Ne, u zoru, u svoj život. Sedaju u limuzinu i odlaze.

Uzdahnuo je i rekao: - Eto, to ti je kafana! A put ga je doveo u Čikago prvi put sa Lolom Novaković i Tozovcem 1979. godine, kada su svirali humanitarni koncert za operaciju obolelih bliznakinja. Setio se koliko je bio srećan jer su uspeli da prikupe potreban novac i pomognu devojčicama, ali tada, kaže, nije imao želju da se preseli u Ameriku.

U Čikago ponovo dolazi deceniju kasnije sa Oliverom Katarinom-Vučo na nekoliko zakaznih koncerata i od tada je nastavio život u Čikagu. Svirao je u restoranu “Miomir’s - serbian Club“, tada pandam pariskom “Raspućinu“. Upoznao je Boba Džonsona, afro-amerikanca kontrabasistu, a zatim i pevačicu Gretu Pop, Nika Šnajdera, jednog od najpoznatijih džezera, bubnjara Rastija Džonsa, koji je svirao sa Džordžom Širingom, legendarnim pijanistom.

Bane svira u džez klubovima, u kulturnim centrima, na privatnim zabavama. Malo je muzičkih dešavanja prošlo bez njega, a i sin Aleksandar, kao što je to već “zapisano” u njegovoj porodici gde su tata i deda i čukundeda muzičari, postaje pijanista. Od mame je nasledio lep glas, a od oca dobrotu, ljubav prema klaviru i talenat za kompoziciju.

Završio je odesk za džez-klavir i kompoziciju na Kolumbija univerzitetu u Čikagu i poznat je po vanrednom, suptilnom muzičkom izrazu, ugledan u najvišim muzičkim krgugovima. - Mnoge večeri ukrasili smo muzikom u “Grin Milu“. A onda dodje trenutak kada se upale svetla, zakažu se akordi za neke druge dane. Vreme je za spokoj. Još jednom zatvorismo kafanu – uz osmeh reče Bane.

Irena VUJANOVIĆ
Foto: privatna arhiva