SVINJSKA KRIZA

Ne možete mi zameriti ako počnem rečenicom “Luda su ovo vremena...“! Ako smo se pre neku godinu, tačnije deceniju čudili čudom oko Engleske i njenog “ludila“-kravljeg, neku godinu kasnije kuburili sa SARS-om, pa onda sa ANTRAX-om koga smo mi ovde uporno zvali od milja “Antrak“, onda nas je jato iz Kine načisto učudilo doletevši sa sve svojim ptičijim gripom.

Ovu godinu ili proleće 2009. godine, krizne, recesivne počinjemo influencom da prostite, zvanom Svinjski Grip, mesto nastajanja ni manje ni više Meksiko. Ima nešto u tome što svim tim belosvetskim boleštinama imena obično (sastavljena od dva pojma) počinju opisnim pridevima, i zvuče ludo i sumanuto za neverovati. Kultnu rubriku “Verovali ili ne“ odavno smo apsolvirali i na njoj odrastajući mnogo šta dobrog naučili. I eto sada Svinjski Grip!

Bojim se da pored Meksikanaca koji zajedno sa Kinezima, dakako i balkanskom gastronomskom mućkalicom ukusa i navika ovo ipak pogađa upravo nas u Srbiji. U srce. Pravo. Drito. U želudac i oposnela nepca. Svinjski Grip međ potomcima i priznatim “prvacima istih u Europi“ šta smo mi sa svinjama uradili? Svinje prodavali i kupovali izvojevanu i dobijenu bitku za slobodu od nesvinjojedskog otomanskog zavojevača. Europa i razvijeni ondašnji svet, vazda gladni svinjarija kupovali su najbolju svinjariju od majstora za svinjarije.

Šalu na stranu, ozbiljno postavljajući stvari, bar blizu mesta gde jesu, krizni štabovi epidemiologa i njihovo neprekidno dežuranje govori nam da ipak moramo biti oprezni. Sve i da smo priznati ili nepriznati majstori za svinjarije. U trci sa vremenom, nepoznatim virusom i ko zna zašto nazvanim Svinjskim Gripom za neverovati je da su od svih zemalja u regionu u Srbiji pravovremeno reagovali. Dok pišem kolumnu u Srbiji još uvek nema registrovanog svinjskogripoznog nesrećnika. A Vaskrs je prošao, što znači da su jaganjci utihnuli, a i prasad, što mu dođe mala svinja.

Ako nismo deo sveta, suštinski formalno i institucionalno Darvinovski neupitno jesmo karika u lancu ishrane. A u tom lancu i sami znate, opstaju najjači. Najslabiji otpadaju! Doduše, to isto važi i za sve prisutnu ekonomsku krizu, uz insistiranje i važnu ogradu da nisam upotrebila epitet Svinjska. A mogla bi! Samo znam da znate, da sve što možemo, hoćemo i na kraju smemo, nužno nije uvek i dobro za nas. U datom slučaju nije ni lepo. Bar ne za onog koji vam se obraća i piše.

A mogao bi me mandatar krize optužiti i za govor mržnje! Jer eto neki, baštine blagodeti krize. Te je otuda vole, o njoj dumaju, brinu se za nju i tetoše je. Mi pak, brinemo zbog nje-krize.

Kako god, treba slediti uputstva stručnjaka. Sve i da smo daleko, a jesmo, od epicentra influence. A pošteno govoreći, za meso nemamo para, mnogi. Posebno za “prasećinu“, kako bi to rekao Šojić, tv junak jedne gledane serije ovde u zavičaju, izgrađeni tipski heroj na našim nesavršenostima i manama. By the way, holesterol će sigurno opasti, jer će nacija morati da povede red o jedenju. Prejedanju posebno! O nasedanju!? Šta da kažem?

Onomad, pred kraj meseca aprila, u vizitu nam je došao propšni i “lipi“ poslednji premijer “našeg malog mista“ Ante Marković i drito nam kaza u glavu : “ Sve pada u vodu, tolku je Ante, (to ne veliku može i u ovu baruštinu i kal dodajem ja) ukoliko nemamo pametne ljude i pametnu Vladu. Pre svega Vladu.“ I tu se lipi Ante ne zaustavi pa dodade da je nemamo ni mi, ni oni.

Da pojednostavim, pa pitam, kad smo bili MI (mislim mi i oni i oni oni)? Davno prošlo vreme vratiti se neće. Ono što nam se vazda vraća jesu aprilska sećanja na genocid u Jasenovcu ili srpskom Aušvicu kako ga zovu. Eno i sad broje, pa jedni kažu da je tu sedamsto hiljada duša pobijeno, a ovi njini novi kažu ima osamdeset hiljada. Ma kako (a uopšte nije tako) malo nije ni ovako ni onako, i ne sme se zaboraviti jer se zaboravljeno ponavlja, a ponovilo se i bojim se da hoće. Evo nije daleko ni 11. juli (prvog maja su inače proslavljali “Bljesak“) kada će se ponovo govoriti o genocidu u Srebrenici. I opet igrati brojkama, a pre svega Istinom.

U Nišu se kao i u nekim drugim gradovima spremaju SOS Marketi! Samo još da im je i pasta (testo) ukusna pa da sve glatko progutamo.

U Novom pazaru radnici od štrajka gladju prešli na sečenje prstiju. Vodja štrajka Zoran Bulatović, kao nekad srpske majke sakateći decu ne bi li ih spasile od janjičara, odseko sebi mali prst na desnoj ruci. Nije mogao da pošalje svojoj drugarici sa posla, bez posle 100 dinara da prehrani decu. Ne trebaju uvek i nužno okupatori da bi smo se međusobno unakažavali misleći da se spašavamo. Radnici prete da će svakog dana odsecati po jedan prst! Šta će biti onog jedanaestog dana kad im ponestne (ne daj Bože) prstiju? Em nemaju posao, em ostali bez ruku i prstiju kojim su se kako, tako prehranjivali. A to sve u susret 1. maju.

Doduše u Srbiji radnika više nema, nestali su kao klasa, kao društvena kategorija, stanje duha. A i prasetine, (o svinjama ne govorim) verovatno biti neće. Što zbog para, što zbog Gripa! A tek lude krave, sa njima je sve i počelo sećate se ako ćemo pravo. Samo da i mi ne poludimo. Nego, ko koga i šta ima pa na prvi proplanak, i za 1. maj i uvek. Da se obrne koja reč, promeni iskustvo, da se omiriše vazduh. A kakvi smo ni prasetine neće oskudevati, jer ako su svetske svinje konačno poludele, ove naše podosta udaljene od sveta kao i mi još uvek se drže. Neće nas sustići brzo ni Kriza ni Grip. I eto neke vajde, možda.

I kao što rekoh, na proplanku, zombiji koji su nekad bili radnička klasa da pokažu da su tu, da ih ima, ma i bez koga prsta. Samo da ne odseku sebi i dostojanstvo. I da prekinu muk, dugi muk koji vlada Srbijom od svega što nas je snašlo, i da se ne poklanjaju ko što rade u metanoji kad im se otvore vrata SOS prodavnica. Jer odavno smo mi u sosu! Umak nam je izazvao samo gorušicu. A muk uvek sluti na oluju, makar da otera gripozne viruse. Sve i da su, ili pre svega kad su svinje u pitanju.