 Prošlo je 24 godine od kada je
čuveni sportski radio reporter, Mladen
Delić, uzbuđenim glasom izgovorio ovu
rečenicu. Ona je nastala i do danas ostala
upamćena u trnutku kada je Radosavljević
na stadionu Poljud u Splitu u zadnjem minutu
nadoknade vremena postigao
pobedonosni gol za Jugoslaviju protiv
Bugarske i tako plavima omogućio da odu
na prvenstvo Evrope u fudbalu 1984.
godine. Prosto je iz sveg glasa urlao
Radosavljević, Radosavljević, gol-gol, ljudi
moji da li je ovo moguće?
I bilo je moguće. U sportu je
moguće i ono što izgleda nemoguće.
Mogući su neverovatno lepi trenuci, ali i
ružni. Moguće je i zdravo i bolesno.
Danas više nego ikada ranije,
zbog neverovatnih dešavanja u sportu i oko
njega često se sećamo Mladenove rečenice.
Da krenemo redom: Gledajući
uživo na televiziji hapšenje i stavljanje lisica
na ruke legendama srpskog sporta, Draganu
Džajiću i Vladimiru Cvetkoviću, nije moglo
da prođe bez povika mnogih: Da li je ovo
moguće? Zar nije moglo, ljudi moji, da se
ovaj sraman čin izvede na jedan bolji, civilizovaniji
način, pogotovo što im krivica tada
nije dokazana i što suđenja nije bilo?
Nedugo zatim jedna sportska vest
je šokirala srpsko, hrvatsko, a naročito
evropsko sportsko javno mnjenje.
A kako i ne bi, kada nam stiže iz
kolevke fudbala, Engleske. Bivši selektor
Engleske Stiv Meklaren, je dokazao da je
očito zalutao u zemlju koja je primer fer
pleja u sportu, i u kojoj se za fudbalsku
igru kaže: da je praznik za dušu i oči.
I jeste tako, jer oni koji nisu
obukli odelo, čistu košulju, cipele i stavili
mašnu ne mogu da uđu u svečanu ložu stadiona.
Ne može se u farmerkama i patikama
tamo gde sede lordovi i oni koje
oslovlavaju sa “Ser”.
Razlog ovoga komentara nije
obavezno nošenje odela, mašne i cipela za
ulazak u lože gde gospoda sede, već izjava
osporavanog i na sreću engleskog fudbala,
sad već bivšeg selektora, gordog Albijona,
da želi novi rat između Srbije i Hrvatske.
Ne kaže se u izveštaju jednog tabloidnog
lista da je gospodin Meklaren bio pijan kad
je izjavio ovako nešto. Ne navodi se ni da
je to bila njegova glupa šala. Navode se
samo njegove reči: da je uveren da bi politički mitinzi u Srbiji i Hrvatskoj mogli da se
pretvore u oružani sukob između dve zemlje,
i to bi omogućilo da se Engleska ipak
nađe na Evropskom prvenstvu 2008. godine.
Gospodin Stiv Meklaren je svojim
očitim fudbalskim neznanjem najviše doprineo
da se Engleska ne plasira na EVRO
2008. godine, a mogao je bez teškoća da
sastavi ne jedan, već tri. pa i više kvalitetnih
timova i da se prošeta u grupi. Ali kada
je rezultatski ostvario ono što svi znamo,
proradila mu je monstruozna želja da Srbija
i Hrvatska zarate. Prisetio se posle svoga
neuspeha taj verovatno pijani gospodin na
slučaj iz 1992. godine kada je zbog
građanskog rata na prostorima bivše
Jugoslavije Plavima zabranjen nastup na
fudbalskom sampionatu starog kontinenta.
Umesto Jugoslavije na prvenstvo
Evrope i sramno i slavno je otišla Danska i
senzacijonalno postala prvak. Svakom normalnom
čoveku koji je pročitao ovu izjavu ona
zvuči sumnjivo, jer ju je preneo u tabloidnom
listu Insajd Sport gospodin Gafter.
Možda se ovde radi samo o
pokušaju neslane šale ili crnog humora,
koja uopšte nije smešna, bar ne normalnim
ljudima sa ovih nesrećnih balkanskih prostora.
U koliko je kojim slučajem ova izjava
istinita, onda je Stiv Meklaren trebalo
da dobije uput za psihijatrijsko lečenje.
Da ne bi smo Stiv Meklaren
zbog svoje šokantne izjave I patološke želje
bio jedini uzrok izgovaranja Mladenovih
reči: “ ljudi moji da li je ovo moguće”, da
pogledamo šta se to danas dešava i piše po
novinama u fudbalskoj Srbiji i ko mešetari
i bruka njen fudbalski sport. Engleska jeste
kolevka fudbala i tačno se zna koliko je on
uticajan i cenjen u engleskom društvu, što
slučaj nije sa srpskim fudbalom. Zna se da
fudbal u Srbiji nije počeo od juče i da ga
nisu stvorili ovi koji pokušavaju na sve
načine da dokažu da je on počeo sa njima
i da od njih zavisi hoće li se fudbal u Srbiji
igrati ili ne. Oni žele na taj način da
ponište zahvalnost onima koji su za ovaj
sport učinili toliko mnogo da su im u ime
zahvalnosti deca ispevala i pesmu.
Zaslužiste našu hvalu što brinete
o fudbalu.
Ugrozit ga niko ne sme jer je prodro
čak u pesme.
Vaša pomoć mnogo prija fudbal
posta poezija.
Još jednom vama hvala zbog
pesama i fudbala.
Tako je bilo nekada, lepo, fer,
romantično. Danas prljavo, ružno, puno afera,
nameštanja, korupcija. Najbolji primer u
kakvom je stanju naš fudbal danas oslikava
kampanja za novog predsednika FSS. Izgleda
da je bolest izborne kampanje na političkoj
sceni Srbije teško zarazila i kampanju za
upražnjenu fotelju prvog čoveka srpske kuće
fudbala. Da ne bi neko potegao tužbu protiv
autora ovog komentara poslužiću se umesto
kritike naslovima u sportkoj štampi.
Terzić pobegao u Ameriku, a sve
vreme se nalazio u Crnoj Gori.
Pobegao kažu čovek jer je samo
million i sto hiljada maraka prisvojio od
prodaje samo jednog igrača nemačkom
Hamburgeru.
Ko posle Terzića? Svi žele to
mesto i kuso i repato i sposobno i nesposobno.
Ovih poslednjih ima mnogo više.
“Za Terzića dvanaest godina robije”.
A desiće se trla baba lan, da joj prođe dan.
Vojvođani se posvađali zbog
Terzićevih ljudi, pa predlažu Kosanovića
umeto Terzića. Do sada je ovaj čovek sve
bio, pa zašto i predsednik ne.
Fudbalu preti slom ( ne može više
da bude slomljen dotakao je dno).
Ne bežim od odgovornosti, kaže
jedan od kandidata. Odgovoran nikada nije
ni bio.
Oterali me miševi, kaže drugi koji
je bio kvalitetan, sposoban i pošten, ali kao
takav nije bio podoban.
Kosanović Karadžićev čovek. (
njih dvojica su iz iste kuhinje u kojoj je
Terzić bio šef)
Neću bre s močvarom.
Uhapšen Terzićev čovek ( zar
samo jedan).
“Neka prevlada razum”,
“Pregazilo ih vreme”, “Izbori na svim
nivoima”, “Promenite sve”.
Kandidata na pretek, a pravog
čoveka na vidiku nema. Svi na izbore (
parola iz vremena Tita).
“Arsić zove Ješića da smene
Karadžića”, “Država mora da reaguje” (ali
kako kad je na državnim izborima još gore
i prljavije). “Mi smo šampioni gluposti”, “
Dosta više ličnih interesa” ( kako ćemo bez
njih). “ Izbori ili nova farsa” (verovatno nova
farsa). “ Kasnimo petnaest godina” ( čini se
mnogo više). “Jović bira predsednika”,
“Dokle više taj gospodar glasova” (uvek je
bilo nameštanja i krađe glasova pa se to radi
i danas). “Ko se plaši kriterijuma”? (svi pa i
onaj ko ih je prdložio). “Već imenuju bez
izbora” ( to je stari metod). “Šta priča
Đora”? ( svašta). “Rasterani fudbaleri” ( a
što i ne kada su ovce). “ Ne može niko iz
tajne službe” ( ali iz kuhinje može).
“Zaustavite cirkus” (nediraj te cirkus nama je
on potreban, bez njega ne bi bili mi).
Naš fudbal se pretvorio i na terenu
i van njega u cirkus, ali ne u čisti već prljavi.
Fudbalski sport mora da ima lepe konotacije
i ne sme da se kreće na najružniji
način. Kod nas decenijama vlada u fudbalu jedan isti krug ljudi, I nikako da odu. Sada
je vreme za to. Ako neće milom onda ih
treba počistiti metlom. A što se tiče predsednika
nama na tom mestu treba neokaljan
čovek koji zna da vodi organizaciju i koji
zna da pravi novac, ne za sebe već za srpski
fudbal. Onaj koji neće ni za sekund da se
meša u sastav tima, pozivanje igrača, taktiku
i sl. Predsednik mora biti nepristrasan i klupski
neutralan čovek. Znači potpuno nova
ličnost od dosadašnjeg tipa predsednika.
Sindrom politike u fudbalu je ružan i tužan.
Politika i političari nisu potrbni
srpskom fudbalu.
Ljudi moji da li je ovo moguće?
Jeste, jeste samo nam treba prava
ličnost!
|
