Nisam siguran da li se ovo u Srbiji
vodi vijetnamski rat, predizborna kampanja
ili nešto gore od oboje, ali sam siguran da
sam predsednika zemlje Serbije, Borisa
Tadića, video kako svira gitaru u Knez
Mihajlovoj, inspirisan saksofonistom iz jedne
sasvim druge drzave demokratskih orijentacija,
nekog sličnog uredjenja, koje počiva na
principu demokratije. Drugim rečima, opet je
popularna pesmica koju svi znamo i pevamo
po Americi. Pesma govori o zelenoj travi
doma našega… Secam se i Borisa Jeljcina
koji je pre desetak godina pokusao da odigra
Kazačok u predizbornoj kampanji, pa su ga
telohranitelji jedva zadržali da ne
padne na majku Rusiju. Kamene
face su i pre dvadeset godina bila
popularna igra na Dedinju, kao
intimna igra bogatih sinova, a
danas u demokratičnoj i polugladnoj
Serbiji ni kamenje ne pomaže,
za tren oka tu su mrtvi ozbiljni
specijalci iz unutrašnjosti.
Kaligulu neću ni da spominjem,
jer je čovek iz sasvim drugog
carstva ušao u ovaj tekst. A
Srbija, Srbija je naravno oduvek
bila zemlja pravde, mira, ljubavi i
blagostanja, od Dušanovog
zakonika pa do novog Ustava.
Uvek vladaju red, mir i ljudska
prava.
Ponekad bi, doduše,
zafalilo kočeva, sekira i žive
sode. A šta da radimo kad je
glogovo drvo gotovo izumrlo na
srpskim planinama, opet
nestašica u pravnoj državi, a
narod željan mira i poštovanja
medjunarodnih zakona. Ponekad
mi se čini da je svest od nesvesti
udaljena koliko i život od smrti,
da putuju zajedno, u istom kupeu
istog voza.
Majka mi kaže da sam kao dvogodiš
njak potrčao, sapleo se i pao na
kamen u selu Zaplanjska Topolnica. Nakon
toga su mi seljaci stavili glavu ispod zelene
pumpe i ispumpavali hladnu vodu preko
mog čela i potiljka dok na kraju nisam
došao svesti. I dan danas često sebe upitam
da li sam se to ja osvestio ispod pumpe ili
još uvek sanjam ispod hladne vode koja
izbacuje klobuke.
Čudan smo, ali smo, bre, i lep
narod. Na primer Ana Ivanović uopšte ne
mora da igra tenis da bi bila primećena,
lepo dete pa lepo, prava lutka. Naš plivač
Čavić ne mora ni da pliva, pogledaj ga u
široka prsa, dovoljno je da mu dobro stoji
majica i šta će mu više. Lepi smo na oko,
brate, i to ti je naša vekovna odlika, ali
smo se po naravi pomalo i promenili, a
promenili smo i navike i život.
Setite se, na primer, koliko je
nekada trebalo vremena da se skuva pevac
u loncu. Lonac nije ni mogao da se poklopi
jer su iz njega virile noge. Taj srpski
pevac je kukurikao i u vrelom loncu kao
da prinosimo žrtvu ispred kamena
mudrosti. A danas srpski pevac uhranjen
koncetratom ne stigne ni da kokodakne, a
već je postao topli obrok iz ekspres lonca.
Nema više one opšte radosti. A radovali
smo se proleću, skupljali u kasici-prasici
dinare i petobanke da bismo mami kupili
buket ruža za osmu mart. Taj buket i danas
miriše kao opijum kroz vetrove detinjstva.
Danas u proevropskoj Srbiji
može da te tresne infarkt na sred Terazija
i nikom ništa, baš ništa. Zamolite danas u
Srbiji nekoga da vam pogura auto, pa ćete
videti koliko smo se kao narod promenili.
A nekada je i bilo puno radosti. Da me nije
sramota i danas bih zaigrao klikera na četiri
rupe. Sećam se popularne igre zvane trule
kobile, kradja čokoladica iz lokalne samoposluge,
rodjendana sa koka-kolom i sendvič
ima, a na kraju detinjstva, masne fote i
gramofonske ploče.
Danas moja rodjena deca zure u
kompjuter, pa za promenu zure u televizor
i zabezeknuto iskolače oči kada ja uhvatim
muvu u letu. Prosto ne razumeju pojam
prostora, dinamiku i brzinu desne ruke.
Razvlače mi prste, ne veruju očima, obično
tada muva dodje do prostora i odleti, a one
i dalje začudjeno misle i posmatraju me
kao pravog srpskog debila.
Pa naravno da znam kako se
hvataju muve, organizovali smo kao klinci
sportske šampionate i merili vreme štopericom.
Ko uhvati najviše muva i spakuje ih
u praznu kutiju od šibica dobije za nagradu
čokoladicu “Životinjsko carstvo” sa
sličicom, dok najgori takmičar nosi najboljega
na krke do kuće i vozi ga tri kruga
oko zgrade na poni biciklu.
Danas ove muve zunzare zuje oko
naših glava, kao da smo postali poljski klozet
za našu čitavu ujedinjenu Evropu, koja
namiguje, smeška se i pomalo nas zgroženo
posmatra, kao što mene posmatraju moja deca
dok mašem rukama i lovim insekte po kući.
A od svega kao narod se izgleda
najviše radujemo prevremenim izborima.
Izbori i predizborna kampanja
mu dodju nešto kao
bal pod maskama ili spremanje
zimnice. Hajdemo na
izbore da izaberemo novu
srpsku snajku. Kamo sreće
da je u pitanju Bal vampira,
pa da se barem bira
Drakula, onako lep i bled u
taksidu, kao pravi gospodin
i grof. Ovo ti u Srbiji dodje
kao neka žurka lažova sa
mikrofonom i srpskom zastavom,
pa ko bolje laže.
Ruska salatica ili zelena
travica doma našeg, menja
odelo i navlači kraljevo
runo. Podanici ga naravno
nose na krke do kuće i
pakuju u crni blindirani
Mercedes, pa onda tri kruga
oko Slavije i hajdemo onda
u četnju po svetu na
državnim jaslima. Kosovo
se brani od Brazila do
Afrike, malo daleki istok,
Vašington, London i
Peking. Nije loše, ima se
može se!
Pitam se da li je i
jedan od naših beogradskih lidera zasukao
rukave da malo pokosi travu na Dedinju
ispred svoje kuće, tatine zaostavštine. Sve
kad bi im dodali kosu u ruke pobili bi i sebe
i sve oko sebe, a vidim Dedinjani lepo
poštuju i Titov grob i Kuću cveća, pa kad
malo bolje pogledaš imaju i zašto, čovek bio
onako baš dobar, pa ostavio vile i stanove u
krugu dvojke današnjim demokratskim snagama
i onim drugim rodoljubima, nije ni čudo
što mu donose rosno cvece na beli grob.
Moj predlog je da sve naše politič
are stavimo ispod zelene pumpe i da im
malo ohladimo glave i da pumpamo hladnu
vodu, sve dok oni ne zamirišu na poljsko
cveće ili na nešto drugo. Da li je Vojislav
bežao sa časova geografije u luna park ili
mu je iz geografskog atlasa neko pocepao
kartu sveta? Da li su naši manekeni bili
prezauzeti svojom kolekcijom kravata i
satova, ili trebaju liberali da nam crtaju sve
te zvezdice i sviraju sav taj džez?
Narodnjaci, hajde da duvamo u gajde, a kad
dodju Radikali eto nama bratske Libije i
Kube u domaćinsku posetu, pa da se onda
prekrstimo i poslužimo goste, malo slatko
od jagoda i voda - voda.
Malo ko u Srbiji danas priprema
zimnicu, slatko od jagoda, turšiju, ajvar i
pindjur. Pekle se paprike na limu u
dvorištu, a tegle punile sloj i zatezale celofanom
i crvenom gumicom za kosu, i kad
se pravilo slatko od šljiva sa orahom u sredini,
moj posao je bio da od unutrašnje
gume za biciklo sečem gumice, bio sam
dobar u tome, čak sam ih prodavao po
komšiluku. Uz te mirise dima i pečenog
povrća naidje od negde i glas lokalnog
popravljača kišobrana koji bi parao ulicu
svojim prozuklim glasom.
A danas sve viču, slogani i
političke parole, grad cveta od radosti i hrli
u susret novim izborima. Izbori u Srbiji su
konkurs za hiljadu dobro plaćenih radnih
mesta i ništa više od toga. Ponekad ne mogu
bogu dovoljno da zahvalim da sam Srbin
bez Srbije i da od nje ne zavisim i ne tražim
ništa od svoje zemlje. A srpska deca, plaši
me da će na kraju srpski gradovi ostati bez
svoje dece i da će srpska Vlada svoju decu
razduvati po svetu, kao cvet raspuklog
maslačka . Nekad smo se igrali u dvorištu i
kada bi proleteo avion pevali smo: Avione,
avione, baci nam bombone. Danas srpska
deca ulaze u avione i nestaju sa svog kontinenta
i iz svojih dvorišta, nepovratno.
Izbori, izbori, pa opet izbori. Kad
malo razmislim ovi naši politikanti žele da
opet izbori budu sudbonosni, istorijski i
strasni. A baš nista nije strasno, jer pre
svega ako se nova vlada uopšte formira i
ovako i onako neće dugo trajati. Niti će
vratiti Kosovo Srbiji, niti će uvesti Srbiju
u Evropsku Uniju, niti će skočiti penzije
penzionerima, niti će porodilje u bolnicama
imati više posla od grobara na groblju, u
našoj zemljici od prašine i pepela. Duže ću
slušati kukurikanje onog dosadnog pevca,
kome se izgleda sprema vreli lonac sa poklopcem,
jer zaista je on preterao. Uvek kad
stignem sa puta u svoju staru sobu u grad
Niš, ne da mi pevac oko da sklopim.
Što se nas samih Srba i prevremenih
izbora tiče, vredja me kad naši politič
ki analitičari nazivaju naš narod pogrdnim
imenom” Srpsko glasačko telo”. Naše
telo to je sveto telo i izraslo je iz Svetog
pisma, iz bajke, i palo nam sa neba kao
nebeska jabuka. Lepi smo, brate, visoki,
crni, plave oči, snažna ledja, glavni smo i
na bazenu i na brdovitom Balkanu, svi srpski
momci znaju da skoče prelom i salto, a
da ne pljusne jedna kap vode iz bazena. A
devojke, devojke ko kneginje, crna oka,
lakih nogu, hodaju k’o gorske vile, milina
ih pogledati u glasačko telo, pa neka nas
gledaju svi ti svetski posmatrači, imaju šta
i da vide, imaju čemu da se dive.
|
