Kad poredjate sve najlepše
reči koje poznajete, kad
smislite sve kombinacije
superlativa, opet vam neće
biti lako napisati priču o
jedinoj istinskoj našoj zvezdi, koja sija
istim sjajem skoro četrdeset godina,
Zdravku Čoliću.
On je isti danas, kao i na početku
karijere koja je išla vrtoglavom putanjom.
Bez mrlje na karijeri, bez skandala,
on je za sve to vreme bio jednako ljubimac
“sedme sile”, kao i publike.
Sa njim ne možete biti zajedljivi,
neprijatni, jer on ima osmeh koji
razoružava i energiju koja pleni.
Bilo je zaista lepo polovinom
aprila u Čikagu biti deo uzavrele gomile
koja se tiskala da što pre udje u salu
Copernic Theatre i zauzme što lepše mesto,
što bliže svom idolu.
Sjajno je zvučalo to što su zajedno
s njim pevale generacije onih koji ga
pamte sa naših bivših prostora, ali i njihova
deca koja su rodjena ovde .
Od trenutka kad se pojavio na
sceni, pa do kraja koncerta više nije bilo
sedenja. Sa visoko podignutim rukama, njihanjem
u ritmu njegovih hitova i osmehom
na licima on i publika su bili jedno.
Bože, pomislih, koliko će ženskih
uzdaha zatreperiti noćas u ovom prostoru,
jer na čudesan način on uspeva u tome da
vam se čini da to samo vama peva, da vidi
samo vaše oči, da dotiče samo vašu ruku.
Poznajem taj osećaj sa scene koje sam i
sama deo nekada bila i znam da je to
vrhunska umetnost i zaista retko umeće.
Dugo u noć pratili su me njihovi
osmesi, pa se zapitah čarolijom mu to
polazi za rukom.
- Oseti publika da li ste joj
predani ili ste na jednoj “tezgi” više. Ja
volim svoje susrete sa našim ljudima u publici
ma gde se oni zbivali, i odista se trudim
da budemo jedno, da oni osete moju
muziku na pravi način, da zaborave sve
brige bar na trenutak i da uživamo zajedno.
Koncert je trajao skoro tri sata.
Ceo tim je, bez pauze, dao sve od sebe da
ljudi odu kućama zadovoljni susretom sa
nama.
Ovako je bilo gde da odemo. To
je najlepši osećaj da znate da ljudi uvek
iznova rado dodju da podele s vama energiju
i lepotu susreta.
Od ranih 70-tih Zdravko Čolić
niže samo uspehe. Kao
osamnaestogodišnjak je već solista “
Ambasadorima”, Kornelije Bato Kovač ga
odovodi u Beograd 71. gde postaje solista
“Korni grupe”. Iste godine se vraća u
Sarajevo i nastupa na “Šlageru sezone”
sa“Plačem za tvojim usnama” a već sledeće
na istom festivalu osvaja treću nagradu
publike sa pesmom “Sinoć nisi bila tu”,
Kemala Montena.
 Pobedom na Opatijskom festivalu
sa pesmom “Gori vatra” odlazi i na “Pesmu
Evrovizije”.
Uspesi, pobede,vrtoglavi tiraži,
brojni albumi, pobede na festivalima, sve
ga to čini nedostižnim u poslu, ali uvek
jednostavnim i običnim u kontaktima sa
ljudima.
-To je i odgoj, to ponesete iz
kuće. Ja nisam nikada neprijatan prema
ljudima, takav je moj karakter. Mada nije
uvek lako biti zvezda, ja nisam preterano
osećao težinu profesije i uspeha, jer znam
da me ljudi vole i to mi daje poleta da jednakom
merom uzvratim.
Takav je i prema “sedmoj sili”.
Bez obzira na umor posle koncerta, nakon
dugih putovanja, svejedno, on uvek odvoji
vreme za susrete sa novinarima.
Pored njega, svi paparaci bi
propali. On je
čovek bez skandala,
ne istura
ženu i decu “na
slikanje”, ali
rado priča o
njima.
- Devojčice su sjajne.
Odrastaju
kao sva druga
deca, neopterećene i beskrajno
se raduju
kada im tata
donese poklone
s puta. Moram i iz Čikaga doneti nešto
lepo.
Na sreću, izmedju koncerata sam
imao lepu pauzu i proveo u Čikagu nekoliko
divnih dana sa svojim prijateljima i
poznanicima, slušao dobar jazz i blues u
čikašim klubovima i naravno bio u šopingu.
Na Koševskom stadionu u
Sarajevu, 79. godine ga sluša 30 hiljada
obožavalaca, na Marakani iste godine
sedamdeset hiljada. On svojim “Putujućim
zemljotresom” puni sale i stadione, ma gde
da se obreo.
Setite se njegovih “Lokica”, njegove
potrebe da u scenskom imidzu bude
drugačiji, ali uz sav glamur na prvom
mestu je uvek njegova sjajna interpretacija,
njegov talenat.
On pripada svima, on i danas, kao
i u ona prošla vremena može da
peva gde god poželi i
svuda će ga
primati, kao
najrodjenijeg.
- Sa
radošću uvek
kažem da sam
Sarajlija. Kada
sam lane pevao u
Zetri, bilo je divno.
Na tribinama
su pevali neki
novi klinci i radovalo me beskrajno da
pevaju moje pesme, kao što su njihovi
roditelji pevali nekad.
Ja nikad otuda nisam otišao, samo
sam imao druga mesta boravka. Ja pripadam
Sarajevu, ali lepo se osećam i u
Beogradu gde živim gde imam porodicu, u
Zagrebu, Skoplju, Ljubljani… Bilo gde da
odem ja imam prijatelje, drage ljude, svoju
publiku.
Tako govori i razmišlja Zdravko
Čolić. On se nikada nije stranački
izjašnjavao, nikada nije podržavao ni jednu
stranu ili stranku i “dva prsta obraza” su
mu bitnija od stranačkih ulagivanja i ministraskih
fotelja, mada bi i po svom obrazovanju
i po snazi ličnosti takvo neko
mjesto baš bilo za njega.
No njegovi planovi su “muzičke
prirode”. Ovog leta ga privlače trgovi. Čeka
ga njegova publika u
Kragujevcu,
Nišu ,
Zaječaru ,
čekaju ga
Skoplje ,
Banja -
luka ,
Mostar…a
onda
u oktobru, ponovo
preko velike bare, od LA
do Bostona, od Majamija do Detroita …
da nama, ne svojom voljom rasutima po
svetu, učini lepšim neko toplo veče, da nam
donese dah našeg podneblja, da ponovo pevamo
s njim sve njegove pesme i da nam lica
krasi osmeh, što baš i nije česta slika u ovom surovom svetu.
|
