Čarls Simić, poetski lauerat za 2007. godinu

UMORAN OD LOŠIH VESTI

U okviru “Festivala poezije” u Harold Washington Library Center u Cikagu nedavno je priredjen susret sa pesnikom Čarslom Simićem, prošlogodišnjim pesnikom-laureatom Kongresne biblioteke u Vašingtonu. Publici je predstavio svoju novu knjigu poezije “That Little Something” i govorio dobro poznate stihove iz nekih od svojih 20 pesničkih zbirki. Nakon prošlogodišnjeg priznanja imao je skoro 60 susreta sa publikom širom Amerike, a posebno su mu draga okupljanja u većim američkim gradovima, u kojima redovno sretne i svoje sunarodnike Srbe i sa njima razmeni po koju misao ili stih.
U stihove se zaljubio kao mladić, ne bi li osvojio srca nekih devojaka, i ne ostavlja ih, ili pesme ne ostavljaju njega, proslavljajući ga širom sveta.
I u Čikagu se u sali prolomilo “Dobar dan”, kada je pozdravio publiku i započeo čitanje svojih pesama iz nove zbirke “That Little Something”, koja je objavljena u februaru ove godine. Uzvratio je osmehom, onim istim uz koji nam je pričao svoje beogradske uspomene.
“Prošle godine sam bio u Beogradu, i neverovatno je koliko volim taj grad, kao i onda kada sam u njemu živeo i kako dobro poznajem taj stari Beograd, kao svoj džep. Čude mi se prijatelji kada im objašnjavam ulice i ćoškove mog grada. Na žalost, mnogo se toga i promenilo, pa ponekad moj Beograd ne liči na onaj iz uspomena, ali ima i slika koje me uvek vrate ponovo njemu.
9. maja napuniće 70. godina i načeti svoju 8. deceniju, pa iako tvrdi da pesnik ne sme nikada ostariti, ipak nam poverava da jeste pomalo umoran.
“Sećam se svog oca koji je kao osamdesetogodišnjak čitao Njujork tajms, a ja sam se tada pitao- Bože, kako se više ne umori od tih loših vesti iz štampe? I evo, sada ja osećam taj umor. Umoran sam od loših vesti kojima nas zapljuskuju, a ne mogu ni da budem indiferentan prema njima. Moje bekstvo u poeziju ne može uvek da bude potpuno, jer su vesti na žalost često mnogo snažnije i prevladavaju. Umoran sam od ljudskih gluposti, od ponavljanja, od zla, od naših srpskih nesrećnih priča, sve je to umarajuće. Da kucnem u drvo zdravlje me dobro služi, pa se još ne dam”.
Priznaje da ni u svojim najsmelijim snovima nije mogao da predvidi ovoliku pesničku slavu i ovakav svetski uspeh.
“Naravno da nisam mogao sanjati o ovome, ali ništa me stvarno kao čoveka nije mnogo promenilo. Ni jedna od ovih velikih nagrada. Svako čudo za tri dana, pa će i ovo da prodje. Kada sam dobio Pulicera bilo je to ogromno uzbudjenje, pa se to nekako kasnije sleglo. Tako i sa
ovom nagradom, proći će i to, doći će novi dobitnik i sve će da se slegne ponovo.”
Nema mnogo vremena za čitanje novih knjiga iz srpske književnosti, ali uspeva da drži korak sa poezijom. “Prevodim i dalje, pa ću sada objaviti dopunjeno izdanje “Antologije srpske poezije”, dodaću 10 novih pesnika. Potom ću objaviti i knjigu pesama Milana Djordjevića, volim da se bavim prevodima. A možda se uskoro ponovo sretnemo u Čikagu, možda na nekom našem mestu, ako bude slobodnih termina i prilike za susret sa publikom.

Mila Filipovic