DVE DECENIJE MUZIČKE FANTAZIJE

Sa 13 godina je u Beogradu upoznala Badija Gaja, čikašku bluz legendu. Kasnije je svirala sa njim. Danas piše za najveće svetske bluzere, a mnogi od njih gostuju na njenim albumima. Sa Džoe Bonamasom će i ove godine na krstarenje u akciji “Sačuvati bluz“. Od njenog prvog albuma “Hometown” do najnovijeg “Like It On Top“ dve decenije su prozujale kao u najlepšem rifu. Beogradjanka. Bluzerka. Majka. Supruga. Dama. Evropljanka.

Te nedelje kada smo razgovarale, proverila sam, Ana je bila u Severnoj Karolini, spremala se za put u Merilend. I priznala mi je, sasvim je uobičajen osećaj da ne zna u kom se gradu budi, sve je u nekakvoj magli do pred sam početak koncerta, kada se stvari razbistre, postanu kristalno čiste i uvedu je u novo zadovoljstvo susreta sa publikom.

“Ne bavim se time, trudim se da se fokusiram na svirku, uvek sam zadovoljna kada ponovo dodjem u neki grad koji volim, i svaki put je svaki koncert pun divnih iznenadjenja. Moje turneje su dugačke, idemo sa kraja na kraj Amerike, onda je tu i Evropa, ali ja radim posao koji najviše volim i u njemu zaista uživam” – kaže Ana za “Ogledalo” Tako će biti i na novom koncertu u Čikagu, koji je zakazan za 10. mart u “CityWinery”, gde je već nastupala sa svojim bendom. “Radujem se novom susretu sa čikaškom publikom, vraćanje u jednu od kolevki bluza je za mene uvek veoma važno. Ja sam sa 13 godina upoznala Badija Gaja na njegovom koncertu u Beogradu, a kasnije sam i svirala sa njim. Svaki novi nastup u Čikagu, Nju Orleansu ili Memfisu je dragocenost, jer iz tih srca bluza uvek naučim nešto novo, a moja čitava karijera i jeste učenje, konstantno saznavanje, otkrivanje u procesu stvaranja nove, dobre muzike.”

Za Anu je Brus Springstin rekao da je “one helluva a guitar-player“, svirala je isa B.B. Kingom, a kada joj je davno Geri Sloun, na jednom jamsesión u Beogradu, rekao da bi Amerika volela i da je čuje i da je vidi, za nju nije bilo dileme čime će se profesionalno baviti. Ove godine će iz Barselone po treći put krenuti na krstarenje sa JoeBonamassa-om u okviru njegovog programa “Keeping the Blues alive at Sea”.

“Već dva puta sam bila na njegovim krstarenjima, ove godine krećemo iz Barselone. Joe je bio gost na mom albumu ’Trilogy’, poslala sam mu par pesama, a on je izabrao ’Train’ i to je fantastično iskustvo, veliko zadovoljstvo za mene. Za mnoge od njih ja pišem pesme, za mene su te saradnje od izuzetne važnosti. To je i potvrda da ti važni savremeni muzičari priznaju i prepoznaju kvalitet u onome što ja radim.“

Na albumu “Trilogy“ Ana je smelo utvrdila da kreativnost nikada neće i ne može biti mrtva, uprkos digitalnom svetu i digitalnom životu. “Važno je misliti o tome i raditi na tome da sačuvamo kreativnost, da dokažemo da bez talenta i emocija ne može biti ni dobre muzike ni dobrog sveta. Ja se trudim da tako živim i svoj život. Odredjeni broj dana tokom godine ja sam na turneji, ali moja porodica (suprug Mark van Meurs, sin Luuk (11) i kćerka Lena (7)) je nato navikla, pokušavam da ne budem odsutna duže od dve nedelje, nakon čega se posvetim ulozi majke, supruge. Na neki način zatvorim taj muzički svet, posvetim se porodici, trudimo se da u našim životima nema mnogo televizije, kompjutera… Nastojimo da deci pokažemo muziku na jedan drugačiji način, da vežbanje gitare ili klavira ne bude dosadna obaveza, nego da to i za njih bude želja i ljubav. Sednemo svi zajedno, pišemo pesme, učimo ih da prepoznaju da oni to hoće, da oni to žele i da oni to mogu. To je i moj otac Milutin ulio u mene. Nikada nije rekao ’danas nisi dovoljno vežbala’, imao je način da iz mene izvuče najbolje, tražio je da ga podsetim kako ono ide neka pesma, pa ja uzmem gitaru i krenem svim svojim srcem, pa tako sviramo satima. Nikada muzika za mene nije bila presija, nikada moranje, pa to moj suprug i ja probamo da prenesemo i na našu decu. Sin Luuk, koji sada ima 11 godina, odlično svira klavir, ja insistiram da uči klavir školski i ima učitelja klavira, ali da u isto vreme svira i ono što on voli, ’Quin’, Joe Mayer, Steve Wonder… Nije lako, ali uspevamo. Bez podrške mog supruga sve bi to bilo nemoguće. On radi bukiranja i menadžment, kao i kontakte sa svim našim agentima. Radi od kuće i bavi se decom kada sam ja odsutna.”

Kada je počinjala devedesetih u Beogradu, nije sanjala da ce 2020. za nju kao muzičara izgledati ovako. Odrastala je uz velikane bluz muzike, i zamišljala sebe na nekim velikim muzičkim scenama. Tokom njenog muzičkog odrastanja nastupi bluz muzičara su se značajno promenili, počela je da nastaje originalna, savremena bluz muzika, shvatila je da se ne moraju svirati samo bluz standardi, da bi se u tom svetu uspelo, a znala je duboko u sebi da tom svetu ima šta da ponudi.

“Kada je Geri Sloun bio na jednom jamsession u Beogradu, posle mog nastupa mi je prišao i rekao: ’Amerikanci bi voleli da te vide i čuju’, što je za mene bila dovoljna potvrda da treba da nastavim da se bavim ovim što volim i što dobro znam. Ostalo je samoda nadjem način da odem u Ameriku, a eto, to se desilo preko Holandije. Dobila sam stipendiju za studije grafičkog dizajna, i imala obezbedjenu finansijsku sigurnost, ali sam ja znala da će za mene muzika biti bolji izbor. Vratila sam stipendiju, upisala džez akademiju, bio je to pravi momenat za mene, jer nije bilo mnogo devojaka koje su svirale bluz. Priznajem da nikada nisam imala strah, jer sam mnogo znanja o ovoj muzici ponela iz kuće, što je za mene bila odlična podloga. Trebala mi je šansa da pokažem šta znam, i eto, ja sam i napravila tu šansu. Posle je sve postala dvadesetogodišnja istorija. Ali kada i danas pogledam unazad, znam da je baš to bio prelomni trenutak, nekako sam znala da ce Amerika voleti i da me čuje i da me vidi.” Izmedju prvog albuma “Hometown” i najnovijeg “Like it on top“ prošlo je mnogo melodija i koncerata kojima je ispisala fantastičnu muzičku karijeru. Ni sama nikada nije verovala u žensko i muško muzičko pismo, isključivo verujući u dobru muziku. Sa svojim ocem, Milutinom Popovićem, objavila je 2015. album “Blue Room”, na koji je ponosna na poseban način i sa pravim razlogom. Tokom čitave karijere pomerala je granice, često iznenadjujuć i i sebe, a posebno kolege muzičare, koji su u njoj videli sjajnu muzičarku iz Evrope. Smeli naslov najnovijeg albuma i sve melodije na njemu to su na najbolji način i potvrdili.

“Istina je, i dalje sam ja za moje kolege nešto drugačije i egzotično. Naučila sam da pomeram granice, pa im uvek treba vremena da se na to naviknu. Ja sam u svom prvom velikom bendu od devet članova uvela nešto novo u bluz nastupe, bili su tu i duvači i prateći vokali, a sada je to sasvim uobičajeno. To su važni detalji, za nastup je ta kompletna ekipa veoma važna. Osim toga, ja sam uspela da dokažem da žena, dama, majka, supruga, može biti i talentovana i u isto vreme lepo izgledati, razbijajući one stereotipe da moraju biti muškarače, da bi ih kolege prihvatile i uvažavale. Možeš izgledati moderno, ženstveno i evropski i biti dobra bluz gitaristkinja u isto vreme. I sve je više žena danas koje se bave ovom muzikom, sve je više gitaristkinja, saksofonistkinja, žena koje sviraju bubnjeve. Za mene je važno da vidim kako će te žene iz nove generacije da pomeraju granice. Važno je i da vidim sve više žena u publici, čemu je album ’Like it on Top’mnogo doprineo. Ranije je na mojim koncertima bilo vrlo malo žena, a ja sam ih pozivala da zavole i prepoznaju dobar bluz, u kome je i mnogo fanka, i soula, tekstovi su dobri, u njima su važne poruke. Radujem se da vidim kako će to izgledati u Čikagu.“

Turneja posvećena važnom jubileju počela je 20. februara u Tenesiju, završiće se 4. decembra u Nemačkoj, a Ana skoro u svakom gradu u kome svira, na bilo kom kraju sveta, ima susret sa publikom iz bivše Jugoslavije, često i sa svojim dragim prijateljima, skoro je uvek tu neko ko glasno može da kaže – Bravo!

“Uvek je to slučaj, uvek se okupi lepa, zanimljiva ekipa ljudi, uvek su to dragi ljudi koji znaju šta Ana Popović svira i zbog čega je tu. Oni poznaju to što radim, znaju da ne sviram narodnjake, raduju se susretu sa mnom, kao što i ja volim da se sretnem sa njima i razmenim nekoliko prijatnih trenutaka.”

Na zvaničnom programu turneje za sada nema Beograda, ali Ana veruje da se važan jubilej mora proslaviti i u rodnom gradu.

“Bilo je pregovora da ovog leta sviramo u Beogradu, jer bukiranje turneje nije potpuno završeno, menadžer je pregovarao sa nekoliko klubova u Beogradu. Iskreno, ja se bavim samo muzikom, menadžer i buking agencija se bave rasporedom, a ja sviram tamo gde me oni pošalju. Zato verujem da se vidimo i u Beogradu, a svakako u Čikagu 10. marta.“

Mila FIlipović